Burroughs i Zappa
|
|
Burroughs, William Seward (1914-1997)
Američki pisac
Sadržaj:
1. biografija
2. filmovi o i po Burroughsu
Biografija
William S. Burroughs rođen je 5. februara 1914. godine u St.
Louisu u Misuriju, u čijem predgrađu je i odrastao uz sve privilegije
više klase. Bogatstvo koje je njegov deda zaradio na izumu Burroughsove
računske mašine pomoglo je da njegova porodica bude dobrostojeća
pre, tokom i nakon Velike Depresije.
Burroughs je bio poslat u nekoliko privatnih škola, te je na
Harvardu (koji je mrzeo) upisao odsek za umetnost, 1936. godine.
Nakon nekoliko neuspelih pokušaja da diplomira - na Harvardu,
1938, na Bečkom Univerzitetu 1937, na Mexico City College-u 1940-1950,
te nakon kratkog izleta u vojsku, živeo je od stalnog prihoda
u trustu njegovih roditelja. Pokušao je da zarađuje pišući reklame
u Njujorku u ranim četrdesetim godinama prošlog veka, a zatim
se okušao i kao barmen, istrebljivač gamadi i privatni detektiv.
S obzirom na to da je finansijski bio dobro obezbeđen zahvaljujući
fondu trusta, Burroughs je počeo da eksperimentiše sa drogom i
bavio se sitnim kriminalom u Njujorku.
Tako je 1944, dok je živeo u Njujorku, postao ovisnik o morfijumu
i heroinu. Tamo se takođe upoznao i sprijateljio sa Allenom Ginsbergom
i Jackom Keroucom. Prijateljstvo ova tri čoveka poslužilo je kao
osnova za Bit pokret pisaca, umetnika i muzičara. Kao najstariji
vođa ovog bitnickog trojstva, Burroughs je bio neka vrsta pedagoga
i vodiča mladom Ginsbergu i Kerouacu, upoznajući ih sa narkomanskim
životom na Menhetnu i sa Rimbaudom. Ipak, Burroughsovi rukopisi
se znatno razlikuju od pisanja ostale dvojice slavnih pisaca.
Njegova rana dela bave se istraživanjem ovisnosti, skidanja sa
droge i ponovnim navikavanjem na nju; on je proučio čitavu tu
narkomansku kulturu na način koji je bio kako zapanjujući, tako
i šokantan za publiku u Americi pedesetih godina. U članku koji
je napisan nekoliko meseci nakon njegove smrti, Harper's je Burroughsa
nazvao ''poslednjim [američkim] revolucionarnim modernistom''
(Passaro).
Burroughs je objavio roman Junky: The Confessions of an Unredeemed
Drug Addict (objavljen u Americi 1953. godine) pod imenom
Bill Lee. Ovaj roman je autobiografski prikaz u uzbudljivom stilu
noir filma. Nakon tog ranog, uzbudljivog načina pripovedanja u
Džankiju, on se okrenuo jednom generalno eksperimentalnijem stilu
u Golom ručku (Naked Lunch), koga su karakterisali neuredno
razbacani fragmenti, ''šabloni'', ili groteskna i nasilna, komična
razmišljanja, kao i gotovo potpuno napuštanje obrasca postepenog
razvijanja likova. Distribucija ovog romana bila je zaustavljena
zbog opscenosti nakon što je on bio objavljen 1962. u Americi,
a ove optužbe je on uspeo da se oslobodi 1966. god.; štampanje
ove knjige je prakticno označilo kraj zloupotrebe američkog pravnog
sistema u svrhe zabrane književnih dela, na osnovu zakona o opscenosti.
William Burroughs se dvaput ženio, ali je svejedno imao muške
ljubavnike tokom oba braka. On i njegova žena Joan Vollmer preselili
su se u Meksiko Siti da bi izbegli da budu gonjeni radi posedovanja
droge u Sjedinjenim američkim državama. Za vreme tog boravka,
6. septembra 1951. godine, Burroughs je slučajno pucao i ubio
svoju ženu izigravajući Viljema Tela u jednom baru, te su njegovi
roditelji, da bi ga oslobodili, platili kauciju za njega. Nakon
ovog incidenta, proveo je šest godina putujući i živeći u Tangeru,
Maroku i Parizu. Nije nimalo čudno što je Burroughs, kao i mnogi
drugi homoseksualci u to vreme, imao nesrećan brak. Izgleda da
ga je smrt njegove žene nagnala da istraži svoju homoseksualnost
i da piše o njoj. U uvodu za Peška (Queer), Burroughs
navodi dve priče koje prožimaju ovaj roman: skidanje glavnog protagonista
sa droge, što za posledicu ima ponovno bujanje njegovih homoseksualnih
žudnji; i drugo, ovaj roman je ''motivisan i zasnovan na jednom
događaju koji nijednom nije spomenut, i zapravo je pažljivo izbegnut:
a to je slučajno ranjavanje i smrt moje žene Joan, septembra 1951.''
On zatim tvrdi: ''Prisiljen sam da donesem jedan užasan zaključak,
a to je da nikada ne bih postao pisac da nije došlo do Joanine
smrti, i ne mogu a da ne shvatim do koje mere je ovaj događaj
motivisao i uobličio moje pisanje''. Ovaj složeni splet ovisnosti
o drogi i homoseksualnosti primorao je Burroughsa da piše do kraja
svog života.
Burroughs je možda poslednji homoseksualni pisac kod koga biste
mogli očekivati da pronađete bilo kakvu korisnu, pozitivnu ili
afirmativnu storiju vezanu za mušku homoseksualnost. On je u priličnoj
meri proizvod svog vremena i odgoja u predgrađu na srednjem Zapadu.
Osećao je snažnu odbojnost prema večini homoseksualaca, iako nam
detaljnost sa kojom ih opisuje nagoveštava da je ipak proveo dosta
vremena obilazeći gej barove u potrazi sa muškarcima, i pritom
možda bio odbijan. U Džankiju on piše:
U Francuskoj četvrti postoji nekoliko pederskih barova koji
su toliko puni da svake noći pešovani ispadaju na ulicu. Prostorija
puna pešovana me užasava. Oni skakuću unaokolo nalik na lutke
na nevidljivim žicama, podstaknuti da čine jednu gnusnu stvar
koja je negacija svega živog i prirodnog. Živo ljudsko biće napustilo
je odavno njihova tela. Ali nešto se u njih i uselilo kada ih
je njihov prvobitni stanar napustio. Pederi su lutke trbuhozboraca
koje su se uselile i preuzele kontrolu nad trbuhozborcem. Ta lutka
sedi u pederskom baru grleći svoje pivo, nekontrolisano brbljajući
iza svog ukočenog lica.
Uprkos žaoci kritike i homofobičnosti ovog ranog odlomka (u kome
se vidi kako gay mačo sa Srednjeg Zapada sreće urbanu
''kraljicu''), Burroughs u praktično svim svojim romanima razmatra,
opisuje i istražuje mušku homoseksualnost. U mnogim njegovim delima,
homoseksualni mladić predstavljen je kao gotovo utopističko (za
Burroughsa) oličenje teroriste: kao subverzivan, žestok, izražene
seksualnosti, čvrst. Burroughs je takođe sa Allanom Ginsbergom
mnogo godina održavao jednu srdačnu prepisku, koja je naizmence
bila literarnog, filozofskog i seksualnog karaktera.
Nakon apomorfinske terapije u Londonu 1957. godine, Burroughs
je tvrdio da je izlečen od zavisnosti, iako se na momente vraćao
navici. Od 1974., kada se vratio u Njujork, zarađivao je predavajući,
pišući i javno čitajući svoja dela. Godine 1975. nagradu za književnost
dodelio mu je National Institute of Arts and Letters i American
Academy, čiji je član postao 1983. Konačno se preselio u
Lawrence u Kanzasu 1981, gde je nastavio da piše i slika sve do
svoje smrti, 2. avgusta 1997.
Burroughs je savremenoj publici možda najbolje poznat kao ostarela
figura u popularnoj kulturi - pojavio se u Gus Van Santovom filmu
Drugstore Cowboy (1989), kao i u velikom broju muzičkih
spotova; postoje zapisi njegovih razgovora sa umetnicima kao što
su Kurt Cobain, R.E.M. i Laurie Anderson, a pojavio se i u reklamama
za Nike - i svuda je njegovo besprekorno odeveno ostarelo telo
izgledalo manje važno od njegovog glasa, ironičnog i monotonog,
sa gotovo proročkim prizvukom. Ovi događaji predstavili su Burroughsa
više kao celebrity nego kao pisca, slikara, ovisnika
o drogi ili homoseksualca; on je postao sablasni relikt bitničkog
trojstva i bio je voljan da proda i sebe i ono što predstavlja
kako je bivao stariji. No čak ni firma kao što je Nike nije mogla
zarobiti subverzivni Burroughsov potencijal. Njegovi glas i izgled
ostali su zavodljivi i neobicno uznemirujuci cak i kada su služili
da prodaju patike. Burroughs je pre svoje smrti postao oznaka
za sistem znanja i kodove koje jedino možemo nazvati cool.
I dok Amerika nastavlja sa svojom obuzetošću idejom da konzumira
ono što je cool, Burroughsovo u popularnoj kulturi uvek
uznemirujuce prisustvo dokazuje svoj uspeh time što šanse za svoj
uspeh - uništava.
Bibliografija:
Lydenberg, Robin. Word Cultures: Radical Theory and Practice
in William S. Buroughs' Fiction. Urbana: Universityof Illinois
Press, 1987.
McNally, Denis. Desolate Angel: Jack Kerouac, the Beat Generation,
and America. New York: McGraw-Hill, 1979.
Miles, Barry. William Burroughs: El Hombre Invisible, A Portrait.
New York: Hyperion, 1993.
Morgan, Ted. Literary Outlaw: The Life and Times of William
Burroughs. New York: Henry Holt, 1988.
Mottram, Eric. William Burroughs: The Algebra of Need.
London: Marion Boyars, 1977.
Passaro, Vince. ''The Forgotten Killers''. Harper's Magazine.
296: 1775 (April 1998): 71-76
Tytell, John. Naked Angels: The Lives and Literature of the
Beat Generation. New York: McGraw-Hill, 1976.
Prevodi Burroughsovih knjiga na srpski:
Barouz Vilijam, Goli ručak, Beograd : Prosveta, 1986, 217 str.
Barouz Vilijam, Peško, Novi Sad : Četvrti talas, 1998, 126 str.
Barouz Vilijam, Knjiga snova, Beograd : Kalahari books, 1998,
165 str.
Iz: Gay Histories and
Cultures: An Encyclopedia, izd. George E. Haggerty, New York
& London, 2000.
SLEDEĆA STRANA
>>> |
|