Upoznajte se na GS Forumu
Gej Srbija
queeropedia


David



Glava Fauna



Pjeta



Noć



Raspeće Svetog Petra



Otmica Ganimeda


Skice Akta


Studije Akta



Knjiga Michelangelo-ve
poezije, objavljena 60
godina nakon njegove smrti.

       
Michelangelo Buonarroti (1475-1564)
Italijanski vajar, slikar, arhitekta i pesnik

Smatra se najvažnijim umetnikom italijanske Visoke renesanse čije se stvaralaštvo protezalo kroz više od sedam decenija i koji je ujedno ključna figura evropske istorije umetnosti. 'Božanstveni' Michelangelo je postao arhetip umetnika kao tragičnog i transcedentnog genija a u očima nekih svojih savremenika (kao što je bio njegov prvi biograf Giorgio Vasari) bio je ne samo vrhunac umetničkog savršenstva, već i ličnost 'koja prevazilazi ljudsko iskustvo'.

Michelangelo je rođen u Caprese-u (blizu Arezza) gde je njegov otac Lodovico Buonarroti, kao niži član Florentine Bourgeoisie, neko vreme bio sudija. Njegova majka je preminula kada je Michelangelu bilo šest godina i ovaj rani gubitak kasnije će se ogledati u njegovoj Madoni. Slikarski zanat počeo je da izučava 1488. u firentinskom studiju Domenica Ghirlandaioa. Uprkos protivljenju njegovog oca koji je vajarstvo smatrao običnim manuelnim zanatom, naredne godine pridružio se grupi mladih vajara koji su radili kod Bertoldo di Giovannija u bašti Medici muzeja u San Marcu. Budući vrlo nadaren, Michelangelo je kasnije - uglavnom preko svog učenika i prvog biografa Ascanio Condivia - tvrdio da se nije podvrgavao nikakvom učenju umetnosti, već da je bio potpuno samodovoljan, samouk talenat. Njegova kopija antičke Faunove glave skrenula je pažnju Lorenca Veličanstvenog na Michelangela, koji je mladog vajara primio za člana svog gazdinstva. Taj Lorencov gest pomirio je Michelangelovog oca Lodovica sa izabranim pozivom njegovog sina. Michelangelova zrelost kao vajara označila su dva dela: Pieta (1497-1500), rad tehničke virtuoznosti, uzdržanog pathos-a i ljupke elegancije i David (1501-1504), skulptura koja je sadržala formalnu dinamičnost i bila prvi primer njegovog sve izraženijeg interesovanja za herojski muški akt. Ovo njegovo interesovanje bilo je dopunjeno crtežima i slikama iz tog perioda, naročito vrlo uticajnom skicom (izgubljenom u šesnaestom veku ali poznatog kroz kopije) za fresku "Bitka kod Cascine" (1505-1507) u palati Vecchio u Firenci (koja nikada nije bila urađena). Skica predstavlja kompleksnu scenu muške nagosti u raznim položajima, kao i panel slika Sveta porodica (ili Tondo Doni, 1503-1504), gde se moze videti i grupa nagih muškaraca od kojih su dvojica interpretirana (ne potpuno ubedljivo) kao homoseksualni ljubavnici.

Papa Julije II pozvao je 1505. Michelangela u Rim, gde je trebalo da otpočne rad na vrlo ambiciozno osmišljenoj grobnici ovog pape. Bio je to posao pun prekida i Condivi ga je opisao kao "tragediju grobnice". Trajao je preko 40 godina, pretrpeo brojne redukcije i najzad bio sveden na samo nekolicinu likova, tako da je i pored Robova i Mojsija to ostao nezavršen projekat. Godine 1506. godine Michelangelo je započeo pripremne crteže za freske svoda Sistinske Kapele u Vatikanu. Tim projektom je bio zauzet od 1508. do 1512. god. Radikalne stilske inovacije na fresci na tavanici, narocito izvođenje kasnijih likova, uvele su jedan potpuno nov vizuelni jezik u renesansno slikarstvo (nagovestavajući kako manirizam tako i barok). Ova tavanica navela je Vasarija da svod prokomentariše "kao istinski svetionik za našu umetnost... njime je vraćena svetlost u svet koji je vekovima bio bačen u tamu... slikarima više nije potrebno da traže novine". Michelangelo je oslikao i druge freske u Vatikanu, tmuran i kompoziciono kompleksni Strašni sud (1536-1541), koji uopšte nije bio dobro prihvaćen (nagost na nekim freskama uznemiravala je protivreformatorsku struju), kao i freske Paulinske kapele (1542-1550) - Savlovo preobraćenje i Raspeće svetog Petra. Osim isprekidanog rada na grobnici za koju ga je angažovao papa Julije II, Michelangelova kasnija vajarska dela uključuju pogrebnu kapelu Medicia u San Lorencu u Firenci (1519-1534), koja sadrži jedine dve Michelangelove skulpture nagih žena (Zora i Noć), čiji nedostatak senzualnosti ili erotske energije jasno stoji u suprotnosti sa delima nagih muškaraca i duboko pogruženu i asketsku Rondanini Pietu (1556-1564, nedovršeno). U svojim poznijim godinama Michelangelo se intenzivno bavio arhitekturom, uključujući rad na crkvenoj riznici u San Lorencu i na Biblioteci Laurenziani u Firenci (1524-1562), na preuredjenju Campidoglia, na Kapitolu u Rimu i, ono što je najznačajnije, Baziliku svetog Petra.

Uprkos sporadičnim glasinama i aluzijama (npr. sugerisanje pederastije od strane Pietra Aretina), nije bilo jasnog dokaza o Michelangelovoj homoseksualnosti, ili bar ničega što bi dokazalo otvorenu seksualnu aktivnost. I zaista, Condvil je tvrdio da je Michelangelo neporočan. Bez obzira na to, fizička lepota njegovih brojnih, monumentalnih muških aktova kao što su David, Stvaranje Adama i dekorativni muski aktovi (Ignuidi) na svodu Sistine, daju jasnu indikaciju gde su zaista ležala Michelangelova erotska interesovanja. Osim toga, godine Michelangelo je 1532. upoznao mladog rimskog plemića Tomasso de' Cavalieria i zaljubio se u njega. Humanista Benedetto Varchi opisao je Cavalieria kao osobu 'ne samo neuporedive fizičke lepote, već i elegantnih manira, izvanredne inteligencije i dražesnog držanja'. Tomasso se oženio 1538. i dobio dva sina, ali mu je Michelangelo ostao naklonjen do kraja života posvećujući mu bezbrojne pesme i nekoliko crteža (na primer Otmicu Ganimeda 1532). Kada je, medjutim, Michelangelov nećak i imenjak 1623. napokon objavio preko sto njegovih pesama, svi nagoveštaji o homoseksualnosti bili su uklonjeni promenom pola i adresanta. John Addington Symonds je zajedno sa biografijom ovog umetnika objavio i prevod izbora ovih pesama. Bio je to pokušaj da se ispravi ovo zabašurivanje Michelangelove homoseksualnosti koja, iako u velikoj meri nedokučiva, ipak predstavlja ključni aspekt njegove umetnosti.

S postepenim prepoznavanjem ovih pesama kao značajnog literarnog ostvarenja u svojoj vrsti (uprkos zbijenom jeziku i često složenim konstrukcijama), Michelangelove pesme takođe pružaju koristan uvid u njegova verovanja i estetska poimanja, kao što su tada vrlo rasprostranjeni neoplatoničarski stavovi, prema kojima bi fizička lepota mogla biti vodilja ka transcedentnoj duhovnoj lepoti: lepota... pokreće i nosi svaki zdrav um na nebo. Ipak, dok je neoplatonizam bio deo kulture kruga Medicijevih i samog Michelangela i, možda, pothranjivao ispoljavanje njegovog homoseksualnog identiteta (v. Saslow), tvrdnja da Michelangelova umetnost ilustruje potpuno razvijen neoplatoničarski sistem (v. Tolnay) ne ističe se više u savremenoj nauci. Neoplatoničarski uticaji na Michelangela bi trebalo da budu smešteni unutar šireg okvira hrišćanske vere koja je uticalo na njegovu umetnost, naročito od kasnih 30-tih godina 16. veka. Uistinu, suprostavljeni moralni kodovi neoplatonizma i katoličanstva mogu delimično objasniti Michelangelova ambivalentna seksualna osećanja. U svojim poznijim godinama Michelangelo je takodje bio svedok pojavljivanja stroge protivreformacijske duhovnosti, narocito u Rimu, gde se umetnik trajno nastanio 1534. godine. Njegova hrišćanska vera je ojačana prijateljstvom sa Vittoriom Colonom, markizom od Pescare, koju je upoznao 1536. i sa kojom je održao bliske veze sve do njene smrti 1547. godine. Njena odanost katoličanstvu je dosta uticala na njegovu religioznu posvećenost, iskazanu, na primer, u njegovoj religioznoj poeziji koja je izražavala njegovu rastuću preokupaciju smrću i spasenjem.

Godine 1563. Michelangelo je izabran za člana firentiske akademije umetnosti (Accademia del Disegno) i uprkos starosti, nastavio je da radi na dosta projekata (mahom arhitektonskim) sve do svoje smrti u Rimu

David L. Phillips

Literatura: H. Hibbard, Michelangelo, London, 1979; Michelangelo, Michelangelo: The Poems, ed. and trans. C. Ryan, London, 1996; J. Saslow, Ganymede in the Renaissance, New Haven, 1986; J. A. Symonds, The Life of Michelangelo Buonarotti, 2 vols, London, 1893; C. de Tolnay, Michelangelo, 5 vols, Princeton, 1943-1960; C. de Tolnay, The Art and Thought o f Michelangelo, New York, 1964.

Izvor: Who's Who in Gay and Lesbian History : From Antiquity to World War II (Who's Who) by Robert Aldrich (Editor), Garry Wotherspoon (Editor), London & New York, 2001.

Prevod: Alphatrione

 

svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi