Upoznajte se na GS Forumu
Gej Srbija
queeropedia


Albert Newsam
Betoven
(Litografija)

 

 

 

 

 

 

 


Joseph Neesen
Betoven sa 16 godina
(1785, silueta)

 

 

 

 

 

 

 

 


Joseph Karl Stieler
Authentic
Beethoven
(1820.)

 

 

 

 

 

 

 


Portret Betovena
(crtež)

 

 

 

 

 

 

 


Beethoven svira sa princom Louis Ferdinandom
(1882.)

 

 

 

 

 

 

 

 


Betoven komponuje Pastoralu
(Almanah Der Musikgesellschaft, 1834.)

       
Beethoven, Ludwig van (1770 - 1827)
Nemački kompozitor

Ludwig van Beethoven je rođen u Bonu, tadašnjoj prestonici kelnskog okruga, kao sin rimokatoličkog dvorskog tenora Johanna van Beethovena (preminuo 1792.) i njegove supruge Marie Magdalene Keverich (1749 - 1787). Na krštenju 17. XII 1770. dobija ime po dedi Ludwigu v. B. koji je tada imao funkciju upravnika dvorske kapele.

Ludwigovo detinjstvo je obeležio nerazumni otac alkoholičar. Uz podršku svog tadašnjeg učitelja muzike, Christiana Gottloba Neefea (1748-1798), Beethoven već sa dvanaest godina komponuje svoja prva dela. Godine 1783. god. dobija mesto u dvorskoj kapeli, a sledeće godine je imenovan za drugog dvorskog orguljaša. Najveći uticaj na razvoj njegovih duhovnih kvaliteta imali su učitelj muzike Neefe i drugi iluminati iz kruga ansambla (1).

U kući dvorskog savetnika Emmanuela Josepha von Breuninga (+ 1777) i njegove supruge Helene Beethoven pronalazi u neku ruku zamenu za svoju porodicu. Njihova ćerka Eleonore ('Lorchen') će se kasnije udati za Beethovenovog dugogodišnjeg prijatelja iz mladosti, profesora medicine Franza Gerharda Wegelera (1765-1848) sa kojim je osnovao 'Hram svetog prijateljstva'(2). Breuningov sin Stephan ('Steffen') bio je tako Beethovenu privržen i sa njim se seli u Austriju (zajedno sa njegovim sinom Gerhardom). Prvi Beethovenov pokušaj etabliranja u Austriji, kojeg finansira nadbiskup Maximilian Franz von Habsburg, ubrzo se izjalovio zbog iznenadne smrti majke Marie 1787. godine.
Nakon sto je uspeo oca da stavi pod starateljstvo, Beethoven 1792. po drugi put i zauvek, uz pomoć svog bonskog prijatelja Ferdinanda Ernsta von Waldsteina (1762-1823), odlazi u Beč.

Svojim bečkim učiteljima Josephu Haydnu, Johannu Baptisti Schenku, Johannu Georgu Albrechtsbergeru i Antoniu Salieriu, Beethoven kasnije ne pridaje veliki značaj. Počev od 1795. svoje sopstvene kompozicije prezentira u javnosti. Bečki dvorski krug ga je smatrao plemićem te je od samog početka bio prihvaćen kao jedan od njih. Otuda je bez problema imao pristup vodećim bečkim kućama tog vremena: Lichnowsky, Rasumowsky, Kinsky, Lobkovitz, Brunsvik, kao i svom najvećem darodavcu habsburškom nadvojvodi Rudolfu, kasnije kardinalbiskupu od Olmütza (1819). Nakon prvih uspeha na dvorovima u Pragu, Drezdenu, Lajpcigu i Berlinu, Beethoven se sve više povlači iz krugova visokog plemstva a nove prijatelje pronalazi u jozefinskim dvorskim službenicima: Nikolausu Zsmeskallu von Domanovecz, Karlu Pientriczu, Karlu Bernardu i Franzu Janschickhu (3).

Godine 1802. Beethoven završava svoju drugu simfoniju i dirljivi Svetogradski testament (Heiligenstädter Testament: http://w3.rz-berlin.mpg.de/cmp/beethoven_heiligenstadt.html).
Već tada ga muči sve osetljivija slabost sluha, ali je u tom periodu komponovao svoje najpoznatije simfonije (napisao ih je ukupno devet) i klavirske koncerte (ukupno pet). U njegovoj jedinoj operi Fidelio iz 1814. godine (obrada bezuspešnog dela Eleonore iz 1805/06. god.) glavni lik Eleonore ima pantalone-ulogu (Hosenrolle), odnosno obučena je kao muškarac. Uprkos tome što je potpuno ogluveo (1819.) u tom periodu nastaju epohalna dela kao Missa Solemnis (1822/23.) i Deveta simfonija (1824.).

Beethovenov privatni i seksualni život je vrlo tajnovit. U Beču je takode iskazivao intenzivnu potrebu za muškim prijateljstvom: mesto njegovog starog bonskog prijatelja Wegelera (koji se uskoro vraća na Rajnu) i mesto Stephana von Breuninga, sada zauzima kurlanski prepošt Karl Amenda (+1836). U društvu mladih muškaraca Beethoven, okarakterisan kao mizantrop i nepristupačan, iznova cveta: svoja 'srculenca' (orig. Hertzens-Natzerl, najverovatnije hapax legomeno. Prim. prir. ) je prekoravao, udarao, drmusao i ljubio (rüffeln, knüffeln, schütteln und küssen) (4).

U starosti je pristup dozvoljavao samo mladićima, njegovim učenicima i saradnicima: Ferdinandu Riesu, Antonu Felix Schindleru (5) koji ubrzo napuštaju svog nemilosrdnog majstora, violinisti Karlu Holzu, kojeg od milja zove 'moje najmilije drvo krsta Hristovog' (igra reči, nem. Holz je drvo, prim. prev.), svom služi Michaelu Krennu i na kraju života trinaestogodišnjem Gerhardu von Breuningu. Ovi prijatelji kao i Beethovenov nećak Karl, negovali su kompozitora koji je bolovao od ascitesa (skupljanje serozne tečnosti u stomaku) i ciroze jetre, i pomagali mu i u izuzetno intimnim situacijama kao npr. pri obavljanju klistiranja (6).

Pored toga, kroz Beethovenov život prolazi mnogo lepih i na visokom položaju žena. Važne uloge u njegovoj biografiji igraju grofica Giulietta Guicchardi (oko 1801.) kao i njene rođake Therese i Josephine von Brunsvik (7). U novijim biografskim istraživanjima težište se pomera na Antoniju von Brentano, koju neki prepoznaju, bez jasnih dokaza, u teplitzkom ciklusu pisama (1812.) kao besmrtno voljena (8). Drugi tvrde da je Beethoven otac devojčice Minone koja je rođena 1813. od majke Josephine von Stackelberg (udovice grofa Josepha Deyma) (9). Ovde se radi faktički skoro samo o udatim ženama iz plemićkih krugova o čijim 'neverstvima' i vanbračnim vezama ne postoje ubedljivi dokazi. 'Daleka voljena' (Ferne Geliebte) iz ciklusa pesama iz 1816. god. je takođe zagubljena u tami istorije. Ako je Beethoven imao seksualne kontakte sa žename, onda najverovatnije sa izvesnim prostitutkama beckih javnih kuća i zbog navodnih, retkih poseta njima, imao je grižu savesti (10).

Godine 1964. becki terapeutski bračni par Sterba je uzbudio duhove tvrdnjom da se Beethovenova ljubav prema nećaku Karlu van Beethovenu (1806-1858.) treba tumačiti kao izraz oslobođene homoseksualnosti: 'Kompozitor je svoja homoseksualna osećanja preneo sa preminulog brata Caspara Karla (+1815. god.) na njegovog sina Karla i ovoga je kasnije opterećivao sa svim pozivitivnim i negativnim impulsima figure-majke (11). Uistinu, nema potrebe za posezanjem psihoanalitičkog zaobilaznog puta, preko brata, kako bi razumeli nastojanja potpuno nesposobnog za odgoj strica oko svoj nećaka, kao nesvesno konkretizovanje homoerotskih nagona i Beethovenovu borbu protiv Karlove majke Johanne (rod. Reiss) koju naziva 'starim otrovom', kao izbijanje njegovih potisnutih mizoginih osećanja (12).

Nakon petogodišnjeg sudskog spora, koji je bio ispunjem brojnim protivrečnim presudama, Beethovenu 1820. godine uspeva da dobije pravo na starateljstvo nad nećakom Karlom. Opsednut predstavom da je lično on Karlu pravi otac ( ili bolje: prava majka), Beethoven je sve preuzeo da ovoga načini robom njegovih staračkih promenjivih raspoloženja. Kada je očajni Karl pokušao samoubistvo (1826.) na ruševini tvrđave Rauhenstein u Helenentalu, nakon čega konačno beži u zagrljaj majci Johanni, Beethoven je pao slomljen. Umro je devet meseci nakon pokušaja samoubistva 'njegovog deteta' , 26. 3. 1827. u 56. godini.

Beethovenova sahrana, na kojoj je pročitan govor kojeg je napisao Franz Grillparzer i gde je Franz Schubert bio jedan od nosaca baklji u posmrtnoj povorci, poslužila je za jednu impresivnu predstavu carske i kraljevske monarhije (13).

Bernd-Ulrich Hergemöller

Primedbe:

1. KROSS, Siegfried, B. u. die rhein.-kath. Aufklärung, in: Beethoven. Mensch seiner Zeit, hg. i. A. d. Stadt Bonn, Bonn 1980, S. 9-36 (Qu., Lit).
2. Vgl. die Briefe an Wegeler und Amenda, in: LEITZMANN, Albert (Hg.), Beethovens Briefe u. persönliche Aufzeichnungen, Leipzig o.J. (Insel-Bücherei 241), bes. S. 11-13 - SCHIEDERMAIR, Ludwig, Der junge B., 2. Aufl., Leipzig 1939 - Zu den 'Jugendfreundinnen' 'Fräulein von Honrath', Babette Koch; Magdalena Willmann vgl. (verklärend:) MAUROIS, Andre, Das Mysterium der Liebe, in: HARCOURT, Robert d'/ MAUROIS, Andre/ ROMAINS, Jules (Hgg.), Beethoven, Das Genie und seine Welt (EA Paris 1961), München/ Basel/ Wien 1963, S. 129-150.
3. KROSS 1980 (wie Anm. 1), S. 28.
4. SYRE, Ulrike, Die ersten Wiener Jahre, in: KROSS 1980 (wie Anm. 1), S. 49 - FISCHMAN, Nathan, Zur Frage und Datierung von Beethoven Briefen, in: GOLDTSCHMIDT, Harry (Hg.), Zu Beethoven. Aufsätze u. Dokumente II, Berlin (Ost) 1964, S. 14-26 - 'Natzerl' wird i.a. auf Johann Nepomuk Hummel bezogen, könnte aber auch Ignaz von Seyfried bedeuten. Engleski prevod pojedinih pisma: http://www.musicweb.uk.net/Scott/Scottbook/Chapter8.htm
Karlu Amendi: http://nweb.pct.edu/homepage/staff/evavra/PCWM/mus/MU111BDR.htm
5. Schindler ist der berüchtigte 'Verbesserer' und Hg. der ŤKonversationshefteť, vgl.: HÜFFER, Eduard, A.E Schindler, Münster 1909.
6. PIROTH, Manfred, Beethovens letzte Krankheit auf Grund der zeitgenössischen medizinischen Quellen, in: Beethoven-Jb IV, 1959/60, S. 7-35.
7. SCHMIDT GÖRG, Joseph, L. v B., Dreizehn unbekannte Briefe an Josephine Gräfin Deym, geb. Brunsvik, Bonn 1957 (Veröff. d. B.-Hauses, NF III/3) - DERS., Neue Briefe u. Schriftstücke aus d. Familie Brunsvik, in: Beethoven-Jb 11, 1955/56, S. 1123 - DERS., Neue Schriftstücke zu B. u. Josephine Gräfin Deym, in: Ebd.VI, 1965/68, S. 205-208 --Veraltet: LA MARA (d.i.: LIPSIUS, Marie), B. u. die Brunsviks..., Leipzig 1920.
8. So vor allem Maynard SALOMON in zahlreichen Arbeiten; zuletzt: DERS., Beethoven. Biographie, Frankfurt (Main) 1987.
9. GOLDTSCHMIDT, Harry, Aspekte gegenwärtiger B.-Forschung, Biograhie, in: DERS. (Hg.), Zu Beethoven. Aufsätze u. Annotationen I, Berlin (Ost) 1979, S. 167-243 - <Minona> ist ein Palindrom von <Anonym> (Anonym).
10. SALOMON, Maynard, Beethovens Tagebuch of 1812-1818, in: B.Studies, hg. v. Alan TYSON, Bd. III, 1982, S. 193-288, hier: S. 226,268 und 273.
11. STERBA, Editha u. Richard, L. v Beethoven und seiner Neffe, München 1964 - Zum Prozeßverlauf: ERNEST, Gustav, Beethoven u. seine Ankläger, in: Dt. Rundschau CLXII, 1915, S. 27-45. 450-472 - REINITZ, Max, Beethoven's Prozesse, in: Ebd., S. 248-282 - EMANS, Reinmar, Der Kampf um den Neffen Karl, in: KROSS 1980 (wie Anm. 1),S. 97-117 - GOLDTSCHMIDT 1979 (wie Anm. 9), S. 167-241.
12. Beethoven verband die Vorstellung von Frauen mit Gift: Seiner Schwägerin schrieb er das 'vergiftete Armen der Drachen' zu (EMANS 1980, wie Anm. 11, S. 113). - Später fürchtete er, von seiner Köchin vergiftet zu werden und zwang seinen Neffen, als 'Vorkoster' zu fungieren.
13. Neueste Biographie: KÜSTER, Konrad, B., Stuttgart 1994 - DERS., Art. B., in: DBE 1, S. 391-93. - Motto: 'Hosenknopf' nennt sich B. selbst gegenüber seinem Neffen Karl: B.'s Saemtliche Briefe, hg. v. Alfred Chr. KALISCHER u. Th. v. FRIMMEL, Bd. III, Berlin/ Leipzig 1911, Nr. 548, S. 66f. (Sept. 1816). - Später übertrug er diese Selbstbezeichnung auf den 13jährigen Gerhard von Breuning: STERBA 1964 (wie Anm. 11), S. 301
.

Preuzeto Iz: Bernd-Ulrich Hergemöller, Mann für Mann (Biographisches Lexikon zur Geschichte von Freundesliebe und mann-männlicher Sexualität im deutschen Sprachraum), Hamburg, 1988, str. 115-117.

Preveo: Arthouseboy

Beethoven na netu:
http://www.lvbeethoven.com
http://www.beethoven.de

Kratka biografija:
http://www.kingsbarn.freeserve.co.uk/timeline.htm

 

svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi