|
|
OD
KEMPIĆA DVA (KA)PUTIĆA
...
just a small note on such a BIG camp phenomenon...
Piše: Dušan Maljković
Kada bih prijateljima pokušao
da objasnim šta je kemp - ta čudna reč, prvobitno upotrebljena
u Cocteauovim
aforizmima u Vanity Fairu ''tamo daleke'' 1922. godine, nastala
kao akronim policijske ''dijagnoze'' Known As Male Prostitute
- posle mnogih neuspelih pokušaja, setio bih se čuvene anegdote
sa ostarelom beogradskom prostitutkom, koja daje dobar primer
ovog (auto)ironičnog egzistencijalnog senzibiliteta. Naime, kada
je u pauzi jedne seanse ostavla mušteriju sa gumenom šakom u anusu
i otišla da promeša pasulj u fazi laganog krckanja, dotični interesent
pobegao je, sa sve rekvizitom. Očajna zbog toga, izletela je na
svoju terasu i histerično uzviknula, mrtva-ozbiljna: ''Upomoć,
opljackana sam''! Nevažno da li se događaj zaista dogodio ili
je tek fragment urbanih legendi, on markira količinu teatralnost
neophodnu za kemp-psihu, kao što pokazuje da kemp-persone nisu
previše fascinirane krutošću moralnog poretka - iako se de
facto radi o beskrupuloznom otuđenju imovine, okolni stanari
teško da bi pozvali policiju.
To lifestyle iščašenje, estetska distorzija,
frustracija dovedena do užitka, neuspela travestija u normalnost,
pir artificijelosti, sve što prepoznamo u ovom primeru može se
okarakterisati kao kemp. Ipak, postavlja se pitanje - da li je
moguće dati kratku definiciju ovog fenomena, a ne švrljati okolo
po rekla-kazala dogodovštinama, presvučenim patinom bizarnosti.
Susan
Sontag pokušala je da reši ovaj problem, ali umesto kamena
kemp-mudrosti, ponudila je 58 teza u eseju Notes on Camp,
počinjući onespokojavajućim sentencama - ''Mnoge stvari na ovom
svetu nisu imenovane; mnoge stvari, čak i ako su imenovane, nikada
nisu opisane. Jedna od njih je senzibilitet - nesumnjivo moderan
(...) - što pojavljuje se pod kultnim imenom kempa''. Drugim rečima,
nemoguće je reči kemp je to-i-to i završiti posao - zbog toga
Philip Core, u studiji-enciklopediji Kemp
- laž koja govori istinu, nudi mnogobrojne primere osoba
koje prepoznaje da umesto svetačkom aurom zaslepljuju glamuroznim
sjajem i prefinjene umetosti i najbanalnijeg kiča. Zato George
Melly u predgovoru opravdano kaže - ''Pa evo ih gde šušte i vrište,
glasno nariču, histerično se smeju, žive u raskoši, umiru u bedi,
sa zvanjem viteza ili u zatvoru, čedni ili promiskuitetni, voljeni
ili proklinjani, dotaknuti dahom čistog genija ili vođeni pukim
egoizmom, iz mnogih zemalja i svih doba: raznolika, perverzna
legija kempa.'' Ali Core ide dalje od navođenja dobro poznatih
odgovora za FAQ sekciju - sama njegova obrada tih super(anti)heroja
destilat je kempa per se. Karen von Blixen proglašena
je ''kosturom bez ormara'', što pogađa njenu sasušenu pojavu,
izmučenu sifilisom, ''prikrivanu mrtvačkim šikom'', sugestivno
implicirajući i njenu ''mračnu tajnu'' homoseksualnosti (to
be in the closet), a Oscar
Wilde postaje neumorni pozer, koji umirući u bedi i dalje
misli da su sve oči sveta uprte u njega, te sa pretencioznim samopouzdanjem
izjavljuje ''Plašim se da Englezi ne bi podneli da novi vek otpočne
dok sam živ''. Core će navesti i pravila kempa, od kojih je najreprezentativnije
sledeće - ''Kemp je smejati se na Važno je zvati se Ernest
i znati zašto'' i ''Kemp je smejati se na Važno je zvati se
Ernest i ne znati zašto''. S jedne strane, ono naglašava
samu kempičnost dela, dok takođe ukazuje da je recepcija predstave
nevažna, sve dok se ponašate kako društvo od vas očekuje - ''etabliranoj''
komediji treba se smejati, čak i kada je ne razumete ili držite
da nema ni trunke duhovitosti. Biti kemp, dakle, znači prepoznati
kemp, koliko i glumiti to prepoznavanje.
Ukoliko se preselimo na domaće područje prepoznaćemo
nekolicinu kemp osoba - posredstvom poznatih primera najbolje
je razjasniti ovu uznemirujuću pojavu, ali i ostaviti je do kraja
nerazjašnjenom. Kemp, kao i priroda, voli da se skriva, i jedna
je od njegovih neizostavnih osobina ako ne dovitljivi apsurd,
onda svakako peckajuća nedorečenost. Isidora Bjelica, koja voli
da se otkriva pod katkad neumerenim šeširima (koji ipak više zaklanjaju,
nego pokazuju), onoliko je kemp koliko i sama tvrdi, a tvrdi previše.
Takođe, muž joj Nebojša Pajkić odlično manipuliše Freudovom tumačenjem
snova kada, u trash emisiji Magazin IN - objasnivši prethodno
da avion simbolizuje penis - pita Kornelija Kovača da li sanja
avione, pitavši ga u stvari da li je gej (a ovaj to ne ukapira).
Nesvesni kemp fabulozno reprezentuje Zorica Brunclik, nesuđena
ministarka kulture, koja se farba isključivo u pink flamingo (naziv
kultnog trash filma Johna Watersa, kojim je ''gojazna
majka travestije'' Divine
inaugurisana u superzvezdu), žaleći se da je zbog sankcija
godinama, o tragedije!, morala da leti avionom po omiljenu joj
boju. Itd, itd, primera je previše, jer kemp je pre svega u oku
posmatrača, naročito ako je ovaj kemp, kao ja.
Da, sve ste shvatili - kemp je čak i vaše neshvatanje
kempa. Ukoliko zbog toga možete sebi da se nasmejete. Izveštačeno
nasmejete, naravno.
Originalno pisano za prvi broj časopisa
CAMP
>>
Preporučujemo:
|
|
