Upoznajte se na GS Forumu
Gej Srbija
iz stampe
         
 
 

Marija Baškirčeva,
Portret Božidara Karađorđevića
ulje na platnu (1883), Narodni muzej Beograd

Marija Baškirčeva
Dnevnik 1873-1884
Matica srpska, Novi Sad, 1996
...
Utorak, 9. oktobar.
Portret Božidara je čini se... dobar. Žilijen kaže da može imati velikog uspeha, da je to veoma originalno, novo...
U ocima svih - sličnost je izvanredno velika, ali ja bih želela da vidim još nešto. Glava i telo su veoma verni, čak i po mom mišljenju.
Ostaje da se uradi još samo ruka.
...


(fotografija portreta i fragment iz knjige Marije Baškirčeve su dodatak Gay-serbia)

 

PROFIL Br. 22

BOŽIDAR KARAĐORĐEVIĆ - JEDINI KARAĐORĐEV POTOMAK HOMOSEKSUALAC?


Nije zlato sve što sija

Otrgnuvši od potpunog zaborava ličnost princa Božidara Karađorđevića, STEVAN K. PAVLOVIĆ predstavlja istinskog aristokratu i simbola poslednje lepe epohe u Evropi. Radije se družio sa skitnicama i umetnicima, nego sa carevima i kraljevima

Kroz Evropu, od Kamarea do Topole, od Stokholma do Venecije, od planine Atos do Versaja, kretao se svestrani umetnik "Bel epok", Karadorđev praunuk Božidar Karadorđević. Rođen je bogat, a umro je kao puki siromah, večni izgnanik, svetski putnik i radoznalac, poliglota bez korena, autor putopisa o Indiji koji je postao "best-seler" u Parizu, Londonu i Njujorku; i kasnije jedan od najboljih zlatara i draguljara u Parizu. Bio je i prijatelj Sare Barnar, Marije Baškirčeve, Pjera Lotija, Antona Bruknera, slikara simbolista i intimista; kao i Bolivarovih socijalista.
Imajući neskrivene homoseksualne sklonosti, sa ženama je održavao isključivo prijateljske odnose.


Mlađi sin potpukovnika Đorda Karađordevića (unuka Crnog Đorđa), i Sarke, najmlade kćeri Kapetan-Miše Anastasijevića , Božidar se rodio 1862. u Beogradu, na Božić (otuda mu ime "Bož(j)i dar"). Kad su pristalice Obrenovića svrgle njegovog strica Aleksandra sa prestola, dobio je titulu kneza. Baš kao i njegova kćerka Sarka, Kapetan-Miša Anastasijević imao je ambiciju da Božidarovog oca Đorda Karađorđevića (koji lično nije gajio takve pretenzije) dovede na srpski presto, ali kad se razočarao u politiku preselio se u Rumuniju da se stara o svojim nepreglednim imanjima. Uskoro su mu se tamo pridružili i Đorđe i Sarka sa decom koji ce provesti deset godina u Bukureštu i Jašiju. Početkom 1869. su se nastanili u Parizu, na Šanzelizeu. Karađorđevići će ići u posetu Lamartinu, u Pasiju, neposredno pred njegovu smrt, jer stari pesnik je 1833. boravio u Srbiji, u okviru puta po Istoku, i objavio svoje utiske o herojskoj epohi Karađorđa i Miloša.

Milujući Božidarove plave uvojke, Lamartin se čudio "Kakav je ovo plavi Karađorđević?"
Božidar je bio lep kao devojčica, slabunjav i ćutljiv, više je voleo igračke i knjige nego društvo svojih vršnjaka.

Vreme rata 1869-1870. porodica je provela u Nici, zatim u Firenci, Badgastajnu i na obalama Lemanskog jezera. Pri povratku u Pariz ustanovili su da su im u međuvremenu komunari opljačkali vilu. Posle Berlinskog kongresa 1878. stalno će boraviti u Parizu gde će održavati bliske kontakte sa Ruskinjama: gdom Baškirčev, njenom kćerkom Marijom i nećakinjom Dinom Babanjin.
Božidar, koji je završio licej Luj Veliki i upisao se na Pravni fakultet, bio je Marijin nerazdvojan drugar. Veseo i maštovit, s njom je pohađao časove slikanja i graviranja na Umetničkoj akademiji.

Stalni pratilac Sare Barnar

Strasno je voleo i pozorište, prisustvujući svim premijerama i prateći Saru Barnar na turnejama po unutrašnjosti. Sarin sin bio je drug braće Karađorđević, Božidara i Alekse, tako da ih je Sara Bernar često primala u kuću i obezbeđivala im karte za predstave.
U avgustu 1881. Božidara, koji se neograničeno divi slavnoj glumici, Sara je pozvala u Avr, sebi u posetu. Ona je tada imala 34 godine i upravo se bila vratila sa turneje po Americi. Božidar je kod nje sreo većinu velikana svog vremena.

Iduće godine na premijeri "Fedore", on je u Vodvilj teatru u Bezansonu sa oduševljenjem igrao "ulogu" mrtvog grofa Jariskina. Slikarka Baškirčev je bila umislila da je Božidar u nju zaljubljen i pobesnela je od ljubomore na Saru Bernar.

Marija je, naravno, naslikala i portrete svojih prijatelja Karadorđevića. Sačuvan je jedan divan portret Božidara iz 1883. koji se sada nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu. Na slici je dvadeset jednogodišnji Božidar na jednom pariskom balkonu. Nonšalantno naslonjen na ogradu, gleda na ulicu, sa cigaretom u desnoj ruci, i levom rukom u džepu pantalona, sa ramenima sličnim vešalici za odelo, i dugih ruku. Lice mu je uokvireno retkom bradom, plavi uvojci su odavno nestali, a kosa mu je dobila smeđu boju. Pogled mu je podsmešljiv.

Sledeće godine Marija Baškirčev je umrla od tuberkuloze. A u Bukureštu mu je umro i deda, Miša Anastasijević, čije se prisustvo u porodici ogledalo uglavnom u pismima, fotografijama, pričama i, naravno, ogromnom bogatstvu koje im je dao da nemilice troše u Parizu. Posle tih tužnih događaja, za Božidara i njegove počeće potpuno novi život.

Kapetan-Miša je proćerdao dosta novca, ne bi li nezainteresovanog zeta Đorda Karađorđevića doveo na srpski presto, ali nije uspeo. Posle njegove i smrti supruga, ambiciozna Sarka, koja je već bila prevalila pedesetu, kao bogata naslednica, trošila je i šakom i kapom ne bi li svog najstarijeg sina Aleksu uzdigla do prestola. I njeni napori ce se izjaloviti, ali zato će izgubiti sve bogatstvo i Božidara ostaviti praktično bez igde ičega.

Godine 1886. Božidar putuje na Cetinje gde ga prima knjaz Nikola i gde prvi put sreće svog rođaka Petra I. Zatim odlazi u Istambul i mesec dana obilazi provincije Evropske Turske. Strane ambasade, posebno engleska i austrougarska, prate sa velikom pažnjom njegovo kretanje, a turski sultan ga čak dva puta prima u audijenciju. Govorilo se da je Abdulhamid Božidaru poklonio tabakeru ukrašenu brilijantima, pa čak i da ga je odlikovao Velikom lentom. Božidar se u Bukurešt vratio nesvesan diplomatskog incidenta i uznemirenja koje su počasti, koje su mu u Turskoj ukazane, izazvale u Austriji i u Srbiji.

Pažnja koja mu je potpuno nezasluženo ukazana verovatno je imala za cilj samo da naljuti Austrijance i zavadi ih sa Rusima.

Primili su ga turski sultan i ruski car

Ali, Sarka sa sinovima ide u Rusiju da ispuni poslednju želju svoga muža - da Caru predstavi sinove. Lepo su primljeni na dvoru, ali ništa više od toga. Aleksa i Božidar potom idu u London gde Aleksu primaju u Forin ofisu, a kasnije i u audijenciju kod princeze od Velsa, na preporuku njene sestre carice Marije Fjodorovne.

U leto 1893. Božidar ponovo putuje na Balkan. Inkognito, kao turista i umetnik. Obilazi Dalmaciju, Bosnu, Hercegovinu, Crnu Goru, Albaniju i Grcku, čak i Srbiju, posebno Topolu, gde su koreni njegove porodice, i gde je u Karađorđevoj crkvici verovatno video natpis kojim se Božidarov deda Aleksa, Karađorđev sin, označava kao njegov naslednik. A Božidarov brat Aleksa u pismu "Figarou" javno je istakao svoju kandidaturu za srpski presto kao pripadnik starije grane Karađorđevića koja nije do sada bila na vlasti. Međutim, Božidar oseća i nostalgiju za zemljom svojih predaka i nema nikakvih pretenzija na presto. On je pre svega bezbrižni turista i umetnik, a egzoticna putovanja su mu izvor za priče koje piše i akvarele koje slika. U Austro-Ugarskoj boravi da bi se sastao sa slikarima, muzičarima, piscima i rođacima iz Banata.

Umetnički život Božidara Karadordevica savršeno se podudara sa takozvanom "lepom epohom" (belle epoque), simbolizmom kraja XIX veka, kada "mašta odnosi prevagu nad svakodnevnim životom", kao prirodna reakcija na strahovladu mašina, posle pobede tehnološke revolucije. Sva sredstva za bekstvo od stvarnosti su dobra: kult lepog, traganje za okultnim i bizarnim, slavlja, prerušavanje i afektiranje, narcisoidne i homoseksualne tendencije, opsednutost smrću, ali i egzotikom. Da bi pobegli od zapadnjačke svakodnevice, umetnici se okreću dalekim zemljama; potreba jednih za bekstvom meša se sa radoznalošću drugih, pothranjivana obnavljanjem kolonijalnog carstva.

Božidar je upravo rođeni putnik i avanturista. Pošto je mladost proveo lutajući Evropom, sada je Parižanin sa francuskom kulturom, ali i sa dubokom ljubavlju i sentimentalnošću prema zemlji svojih predaka, prema još poludivljoj Srbiji.

Iz Crne Gore će u kočijama ili na konju proputovati Albaniju i Makedoniju, spustiti se sve do Grčke, vratiti u Makedoniju, proći kroz Bugarsku do Varne, gde će se ukrcati na parobrod austrougarskog Lojda i otploviti do Istambula. Nešto iz potreba, više iz radoznalosti, spavaće po gostionicama, ili pod vedrim nebom, jesti u popularnim krčmama, putovati trećom klasom ili na konju, bez pratnje ili posluge. Nikome se neće javljati tako da ni porodica, ni diplomati, neće znati gde se u kom trenutku nalazi.

Umoran i prilično deprirmiran slabim zdravljem, dugo će boraviti u Tunisu i Alžiru, na južnim padinama planina Ores, na prilazu Sahari. Uzeće sebi slugu Abdeklkadera, povinovaće se savetima lekara i lečiti suncem, a u dokolici će se latiti kičice. Uveče će dugo jahati, potom ići u kafanu, da sluša arapske pripovedače ili jevrejsku muziku. Po povratku u Alžir srešće se sa Fransoa Kopeom, koji se isto tako leči u Africi. Ustanoviće da imaju zajedničke prijatelje, među kojima i Saru Bernar.

Ali, iako Božidar voli mirnu prirodu i dobro organizovan život Kopea - jer i sam želi mir - neuporedivo više ga privlači slavni Pjer Loti sa kojim se prvo sreo kod Sare Bernar, a nekoliko godina kasnije i salonu Žilijet Adam, gde ga je Bastien-Lepaž odveo.

 
   

Ljubavnik pisca iz tamnog vilajeta Pjera Lotija

Loti je gotovo na vrhuncu slave, putovao je po Balkanu, bio u Rumuniji na poziv kraljice, u literaturi poznate pod imenom Karmen Siva. Ponoseći se svojim vezama sa kraljicama, damama plemenitog porekla i prinčevima, balkanski knez, koga je sreo kod gospode Adam, zainteresovao ga je više od nezrelog mladića koga je video kod Sare Bernar. Božidar se, međutim, divi Lotijevoj književnoj slavi, bekstvu od stvarnosti, ukusu koji kao da otelotvoruje svu onu istančanu osetljivost karakterističnu za tu epohu, njegovoj ljubavi prema putovanju i egzotici. Uprkos velike razlike u godinama, njih dvojica osećaju afinitet jedan prema drugom, i Božidar ce postati Lotijev stalni pratilac na prijemima iz 1001 noći, koje pisac priređuje u svojoj palati Rošfor. Zajedno će ići na Svetsku izložbu i prisustvovati venčanju princa od Monaka. Božidar je odličan režiser i dekorater, obožava kostimirane prijeme na kojima voli da se pojavljuje u egzotičnom odelu, vrlo je društven i šarmantan, pri tom i lepo peva prateći sam sebe na gitari. Loti je 1891. više no ikad u modi, izabran je za člana Francuske akademije. Nekoliko sledećih godina Božidar će biti njegov impresario i desna ruka za sve, kupuje "orijentalne" predmete za Lotijevu sobu u turskom stilu, za njega svršava poslove u Bukureštu, dizajnira mu graviru koju će koristiti na hartiji za pisanje.

Lotiju je Božidarovo prijateljstvo veoma važno, laska mu njegovo divljenje i nalazi u njemu "ogledalo sopstvene duše". Voli u njemu podrugljivu veselost i okrepljujuću blagost tako da sa njim i njegovim prijateljima rado provodi večeri u Latinskom kvartu. Da li je između Lotija i Božidara postojao neki homoseksualni afinitet? Za Božidara, koji će umreti kao neženja, zna se jedino da je idealizovao svoja prijateljstva i da u njima nije bilo ničeg putenog, jer se bunio protiv robovanja telu. Kao što je bio slučaj sa junakinjama "Trećeg pola" koji je kasnije preveo, Božidar ne može da zamisli "protivprirodnu ljubav", već teži "vančulnoj ljubavi". Eventualna homoseksualna sklonost mogla bi da postoji samo u sklopu pokušaja karakteristicnih za to doba da se čovek oslobodi svega materijalnog, pa stoga može postojati samo na sentimentalnom nivou.

 
   

Uostalom, njegovo prijateljstvo sa Lotijem često potresaju nerazumni kaprici i ćudljivost. A onda se Božidar polako udaljava od slavnog pisca, mnogo putuje.

Za prijatelje on je sada "knez Kara", "Kara", "Boži" ili "Boža" (za one koji znaju tacno da izgovore), za otmene dame je "šarmantni princ". Fotografije iz te epohe ga prikazuju kao vrlo vitkog, opuštenih ramena, dugog bledog lica uvek uokvirenog bradom, sa dugim crnim brkovima, veoma crnim i dubokim očima. Prijateljstvo sa Lotijem samo se nadovezalo na njegovu titulu, njegovu egzotičnost i umetničke sklonosti da bi mu donelo veliki uspeh u društvu.

Da li je pripadao rozenkrojcerima

Živopisni umetnički kritičar Žozefen Peladan, u saradnji sa grofom Antoanom de la Rošfukom, postao je osnivač, ili obnovitelj, Reda Ruže i Krsta (Rozenkrojcerovskog reda) i proglasio se njegovim velikim majstorom u cilju "vaspostavljanja kulta Ideala, sa Tradicijom kao osnovom i Lepotom kao sredstvom". Ovaj red negovao je Lepotu, Dobrocinstvo i Suptilnost i Peladan je objavio da će u njega biti primljeni i nekatolici: "semiti, kao i pripadnici grčke pravoslavne crkve posle delimičnog očišćenja". Niko de facto nije bio "očišćen", a jedini pravoslavac koga ce primiti na izložbu bio je Božidar Karađorđević, koga su Ruža i Krst jako privlačili zato što je pristalica vagnerovskog estetizma i obožavalac Gistava Moroa.

Božidar je objavio i svoj prvi književni tekst. Bio je to putopis o utiscima iz Alžira pod naslovom: "Pustinjske impresije" (tekst i ilustracije kneza Božidara Karađorđevića). U to vreme, ruska književnost je bila u modi i kako je Božidar dobro vladao ruskim od njega su tražili da prevede Tolstojevu priču "Šta ljude tera da žive".

Osnivač i direktor časopisa "La Nouvelle revue" Žiliet Adam, čuvši da Božidar ponovo putuje na Balkan i namerava da poseti Svetu Goru, ponudila mu je da u njenom časopisu objavi svoje putopisne utiske. Ali pre odlaska za kostimiran bal kod grofice Bosak, kreira Pjeru Lotiju kostim Darijevog strelca, uz sve detalje kao što su perika, brada i belilo. Uoči bala, dok Lotiju mrkom bojom farba mišice i ramena, ovaj prima u audijenciju mnoštvo ljudi, između ostalih i grofa Robera de Monteskjea, koji sa Božidarom izmenjuje nekoliko reči i seća se da se sa njim već video kod Sare Bernar ili Kopea.

Umoran od mondenskih skupova, razočaran rozenkrojcerovskim preterivanjima a možda već sit i "usluga" koje čini Lotiju, Božidar je jedva čekao da ode iz Pariza.

Hteo je da se zamonaši u Hilandaru

Na Svetoj Gori, gde spava u monaškoj ćeliji, jede u manastiru, luta po planini, slika i priča sa monasima. Posebno mnogo vremena provodi sa kaluderima koji slikaju ikone i onima koji se bave drvodeljstvom. Atos ga podseća na Rusiju, ali i Srbiju, jer je sa uzbuđenjem zapazio kako se čuva uspomena na Svetog Savu. Zato ide i u posetu Hilandaru. Vraća se potom u Solun, odakle ide na još uzbudljivije hodočašće, u Srbiju, u Topolu, u kolevku Karađorđevića. Tamo će slikati crkvu sa grobom Karađorđevića, razgovarati sa ljudima, sveštenikom, učiteljom i seljacima, čak biti pozvan na proslavu neke veridbe.

Iako je bio već afirmisan kao slikar i pisac, nije odustao od želje da se bavi muzikom. Uprkos tome što je imao vec 69 godina, Antona Bruknera je obožavala mlada generacija muzičara, a njegovi učenici bili su za njega spremni sve da rade, prepisuju note, sele ga i pregovaraju sa njegovim izdavačima. Božidar i njegovi prijatelji Montandon i Riter pratiće u Beču njegova predavanja. Bečki saloni su, naravno, širom otvorili vrata knezu Božidaru Karađorđeviću, diveći se njegovim izvanrednim manirima, šarmu i prirodnosti, kulturi i umetničkoj senzibilnosti. Zbližiće se i sa Bruknerom i ući u intimni krug njegovih prijatelja, s njim ce večeravati i razgovarati o muzici, jer je on postao njegov novi idol.

Božidar u Beču, baš kao i u Parizu, više voli umetničke nego aristokratske krugove. Rudolf fon Urban, jedan od Frojdovih prvih učenika, ostavio je interesantne stranice o svom dečačkom divljenju Božidaru u to vreme. Sin profesora Medicinskog fakulteta u Beču i posednika u Slavoniji, gimnazista Rudolf fon Urbancic, koji će kasnije postati dr fon Urban, psihoanalitičar bečkih nadvojvoda u Beču, a zatim i holivudskih zvezda, u svojoj autobiografiji priča o odnosima sa "čika Božidarom" koji je, sa njegovim ispovednikom, imao najveći uticaj na njegovo dečaštvo.

Posle traganja za "izgubljenim bratom", "drugom majkom" i učiteljima prema kojima oseća odanost sina, možda je i Božidar želeo "sina" koga je našao u Rudolfu? Sina čije manire je mogao da usavrši i ulije mu razumevanje umetnosti koje bi ga učinilo osetljivim za lepotu?
Ponoseći se svojim uspehom, mnogo radi, uostalom treba mu novac. Sreće se u Veneciji sa princezom Bibesko i njenim sinovima Antoanom i Emanuelom, koje je Prust nazivao "braćom Karamazovi".

Putuje potom u Švedsku, gde se upoznaje sa severnjačkom gotikom, koju opisuje kao "crkve bez stila", obilazi Norvešku sve do Laponije, ali svi ti nordijski predeli ostavljaju ga hladnim, u poređenju sa Balkanom i Mediteranom.

Zahvaljujući nekim srećnim okolnostima, uspeo je da otputuje u Indiju. Te okolnosti su bile: avans Kalman-Levija za knjigu koju treba da napiše i engleski prijatelj, umetnički kritičar Marion Hari Spilman, direktor londonskog "The Magazine of Art", koji je Božidara preporučio svojim rođacima u Indiji i za koga će princ obaviti nekoliko poslova. Septembra 1896. krenuće brodom iz Londona u potragu za nekadašnjom Indijom, željan njenih cudesnih boja i sklada, onoga što je preostalo od njene prošlosti. Posle iskrcavanja u Bombaju, obićiće Indiju sa unajmljenim slugom putujući vozom i to trećom klasom; brodom, kolima na dva ili četiri tocka. Sluga će se povinovati bukvalno svim njegovim željama, jer ga smatra princom, umetnikom i svetim čovekom kome je sve dopušteno. Božidar će ići u Hajderabad, na Cejlon, do Kalkute, Dardžilinga i Himalaja, videti Gang u Benaresu, prokrstariti čitavu severnu Indiju i vratiti se preko zapadne posetivši Agru, Tadž Mahal, Džajpur i Delhi. Za sedam meseci preći će više od 11 000 kilometara "u zemlji jasmina, ruža, kuge i gladi". Božidar ispoljava za njega karakterističnu radoznalost, zalazi u kockarnice i bordele, najgore razbojničke jazbine, ide čak i u sobu okuženog i prisustvuje njegovoj agoniji. Odseda u hotelu kad je u velikom gradu, ali, uz preporuke koje ima, odlazi i kod britanskih upravljača, a indijske maharadže, znajući za njegovu titulu, stavljaju mu na raspolaganje "gostinske bungalove".

Radoznalost odnosi prevagu nad umetnikom, nagledao se bogatstva iz istočnjackih bajki, ali i bede, upoznao je Indiju bogova i legendi. Tako je i nastala njegova "Začarana Indija", koja je ubrzo postala svetski bestseler.

U Indiji je često gledao kako se obrađuje metal, a po povratku u Pariz i sam će postati "umetnički zanatlija". Najpre je radio sa drvetom i bakrom a onda prešao na plemenite metale, kožu i vez. Divljenje prema Reneu Laliku odvešće ga zlatarstvu i draguljarstvu. Napraviće sve moguće vrste umetničkih predmeta: vez na svili, satenu i platnu; poveze za knjige, obeleživače stranica, male komade nameštaja od šarene i patinirane kože; rezbaren nameštaj; jedan monumentalni kamin, ali pre svega predmete od metala: srebra, zlata i pozlaćenog srebra; nožiće za papir, šnale, kopče, broševe, alke i dugmad, pribore za jelo. Izmislio je čak i kašiku za bebe. Poslednjih dana svog života važio je za jednog od najmaštovitijih pariskih draguljara.

Najzad u Beogradu

Posle ubistva Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage 29. maja 1903. Božidara Karađorđevića i kuću njegove porodice na trgu Bua-de-Bulonj u Parizu opsedaju novinari, ali ne želi da daje nikakve izjave. Na vest o izboru Petra I za kralja, Božidar pristaje da za štampu kaže nekoliko reči o liberalizmu novog vladara, ali mu poverava i da mu je žao što je dinastija Obrenović srušena na tako tragičan način.

Svih sedam muških potomaka Karađorđevića okupiće se prvi i poslednji put u Beogradu na krunisanju kralja Petra septembra 1904. na koje će biti pozvani i Aleksa i Božidar. Iako se u Parizu pričalo da je kralj kod Božidara poručio da mu napravi krunu, to nije tačno, jer ona nije napravljena u novom pariskom stilu već je klasičnog oblika, od metala dobijenog topljenjem jednog od prvih turskih topova koje je Karađorđe zarobio. Ali, Božidar je prvi napravio Petrov portret.

Njegova dela privukla su veliku pažnju u Beogradu. Prvi put je došao pod sopstvenim imenom, ali nije odmah otkrio svoj identitet, već je odseo u ne baš najboljem hotelu "Balkan", na Terazijama. Aleksa i Božidar su tretirani kao siromašni rođaci novog kralja, ali, ipak, kao rođaci.

Božidar je bio potpuno apolitičan, njegova hrišćanska uverenja prožeta su nejasnim tolstojevskim misticizmom i simbolizmom, veruje u bolji život posle smrti, jer ga je već naslutio u jednostavnosti i umetnosti. Liči na estetu ili lik sa neke ikone. Umetnost je odavno postala jedini njegov razlog postojanja, pristupio joj je kao što drugi pristupaju religiji. Prisni prijatelji ga zovu "Boži-d-ar" (Umetnički Boža) ili "Boži-evr-d-ar" (Boža-umetničko delo) a žene "Bižu-d-ar" (Umetnički dragulj). Nije uopšte ličio na čoveka od krvi i mesa.

Predstavljajući se jednom dvema Srpkinjama u Muzeju Karnavale, Božidar je rekao: "Ja ovde radim kao zlatar ali nemam zlata".

Poklonio im je, ipak, dve šnale za kosu od srebra koje će one čuvati kao uspomenu na kneza u radničkoj košulji. On je morao da zarađuje za život, deset franaka dnevno kao graver, jer su i pod režimom Karađorđevića u Srbiji on i njegova porodica izgnanici kao i za vladavine Obrenovića.

Poslednjih godina svog života Božidar je vodi dvostruki život. Danju je bio zanatlija u radničkoj košulji, a noću knez-umetnik, u fraku, slavan i obožavan u mondenskim salonima. Govorio je sve moguće jezike na svetu, a jedan srpski list je čak pisao da zna i jezik Zulua!

Pošto je neki nepoznati Nemac izrekao nešto ružno o Rusiji, Božidar mu je ljutito uzvratio. Došlo je do dvoboja na zahtev Nemca. Srpski knez nije želeo da mu se izvini, pa je prihvatio ućešće u farsi, iako se nikad ranije nije ogledao u rukovanju oružjem.

Kao dete, bio je dobar drug svojoj sestri čija ga je smrt bolno pogodila i posle koje je pokušavao da u njenim lutkama oživi izgubljenu drugaricu. Kasnije je gajio prijateljstvo prožeto dečačkom ljubavlju prema Mariji Baškirčev, a prema Sari Bernar, koja je od njega bila 18 godina starija, osećao je divljenje puno ljubavi. Posle Marijine smrti držao se podalje od žena, ali je bio osetljiv na njihovu ženstvenost, kao i na njihovu ružnoću, kako se vidi iz njegovih spisa. Lutke su ga čitavog života fascinirale kao mnogo lepša imitacija žena.

Na pitanje jednog prijatelja šta će da uradi kad mu konačno iz Beograda stigne penzija, od kralja Petra, Božidar je umorno odgovorio: "Spaliću svoje crno odelo kako ne bih više nikad otišao među svet i šest meseci neću izlaziti iz kreveta."

Ali, to ipak nije nikad doživeo. U zoru 2. aprila 1908. Božidar je već preminuo u dva sata noću u svojoj 46. godini.

Stevan Pavlović


Pierre Loti

Pierre Loti je bio pseudonim francuskog književnika i akademika Louis-Marie-Julien Viaud-a (1850-1923), izuzetno popularnog u XIX veku, a danas prilično zaboravljenog.
Glavna inspiracija njegovim delima bila su Lotijeva neprestana putovanja po Aziji, Africi, Americi, Japanu itd. i romani su mu zapravo neka vrsta romansiranih putopisa. Romani poput Aziyade (1879), Le Marriage de Loti (1880) i Madame Chrysantheme (1885) govore o običajima, životnim stilovima neevropskih kultura i evropski uticaj na njih često prikazuje u negativnom svetlu.
Dela su mu prožeta i homoerotikom i on se smatra jednim od prvih pisaca sa “homoseksualnim identitetom” koji, po mnogima, nastaje u upravo u drugoj polovini XIX veka u Evropi (prema Foucaultu oko 1870. god.) i otuda su njegov život i strategije pisanja današnjim istraživačima izuzetno interesantni i bitni (up. studiju Richarda Berronga: In Love with a Handsome Sailor.The Emergence of Gay Identity and the Novels of Pierre Loti http://www.utppublishing.com/detail.asp?TitleID=2617)
Loti je vršio uticao na Oscara Wildea i E. M. Forstera. Relativno dobro nam je poznata njegova veza sa mornarom Josephom Bernardom s kojim je bio zajedno na putovanjima na Tahitiju i Senegalu.
Ako je ovaj nekada izuzetno čitan i komercijalan pisac danas umnogome zaboravljen u Evropi, on to svakako nije u Turskoj. Njegova neizmerna ljubav prema Turskoj ucinila ga je strasnim braniocem “turskih interesa”, te je tako ostavio za sobom i nekritican spis o genocidu nad Jermenima (1915. god.) gde umanjuje tursku odgovornost u njemu i za pokolj optužuje Kurde pa i same Jermene (vidi: http://www.tetedeturc.com/Armenien/Loti.htm).
Napomena: Gay-Serbia

 

Comte Robert de Montesquiou-Ferensac (1855-1921) Pesnik, likovni kritičar (jedan od prvih koji je proglasio vrednosti Art Nouveau-a) ali možda najpoznatiji kao party giver i dandy. Pojavljuje se kao lik dekadentnog dendija u mnogim književnim delima belle epoque-a, kao Duc Jean Floressas des Esseintes u noveli A Rebours (1884) J.K. Huysmansa i
kao homoseksualac Baron de Charlus u Marcel Proustovom romanu A la Recherche du Temps Perdu (1913-27). Up. http://www.btinternet.com/~rubberneck/montesquiou.html
Napomena: Gay-Serbia

 

 

 
svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi