Upoznajte se na GS Forumu
Gej Srbija
Priče

Poslednja igra leptira

RastkoBG  ·  Dodato: 21. MAR 2010

Moja vojnička filozofija me je naučila da u životu uvek gledam strogo napred, da ne menjam lako uverenja i da se čvrsto držim svojih životnih principa. ("Konjske naočari" su čest sindrom kod nas, vojnih lica.) Nikad se ne zaljubiti u muškarca, jedan je od mojih "čuvenih" principa za koji sam se grčevito hvatao, kao "davljenik za slamku". A nije ni bilo potrebe, jer zbog mog dobrog i mladolikog, negovanog izgleda nikad nisam oskudevao u kontaktima, ni muškim, ni ženskim. Na muškoj strani uvek se trošila samo moja fizička energija, a ona emotivna stalno i isključivo (bez razmišljanja) je bila oduvek okrenuta ka drugoj, ženskoj strani. Tada, naravno, nisam ni verovao u moć prsta sudbine...

ON

Aljoša je perspektivan moskovski lekar, na početku tridesetih godina, sa praksom u jednom institutu i predavač na medicinskim studijama. Još radi i u jednoj ambulanti, tako da je iz tri izvora zarade skupio dovoljno novca da uplati letovanje o kojem je maštao celog života: tri nedelje boravka u Rafailovićima, Jugoslavija, Budvanska rivijera. Tako mu se ispunila davnašnja želja da konačno dođe na topli Mediteran. Nažalost, njegov životni partner, takodje lekar, sa kojim deli svoj mali moskovski stan, morao je u zadnjem trenutku da odustane od zajedničkog letovanja, zbog iznenadnog i važnog kongresa u Firenci... I tako je Aljoša, voljom prsta sudbine, došao sam...

JA

Ja sam porodični čovek kome je pukao film... Žena i dvoje odrasle dece otišli su, kao i uvek preko leta, kod ženinih. Ostao sam u razmišljanjima kako da premostim ovu besparicu koja me "ubija u pamet" i ovo grozno usamljeničko leto u Beogradu... Niotkuda tračka nade... Tipičan primerak uništenog srednjeg sloja koji ispašta onu narodnu: "Da Bog da imao pa nemao!" Kud god se okrenem - spuštene rampe: posle moje prekomande, za vreme bivše JNA, žena već godinama bez posla. Skupo školovanje dece ispija nas do ludila... ni od koga pomoći. A ni vanbračni seks mi baš nešto ne štima. I tako sav bezvoljan, jedne večeri, u nemoćnom besu, kažem bratu kod kojeg sam provodio jedno od onih bezličnih večeri sparnog beogradskog leta: "Ma, ništa više od 5 maraka dnevno za hranu mi ne treba, samo da još jednom odem na more. I još 5 dnevno za krevet - ja bih sa 100 maraka sigurno mogao da preživim 10 dana!" Može - ne može, ne može - može... " E kad je tako evo ti 200(!) maraka za put i boravak, pa da vidim šta ćeš. Puko si načisto kad tako govoriš. Valjda ćeš moći bar 5 dana da prođeš sa tim"... I tako sam ja, voljom prsta sudbine, takođe sam pošao na more...

RAFAILOVIĆI

Rekli su mi da je u Rafailovićima jedna divna mala nudistička plažica, poznata "domorocima", a i onima sa strane. Vođen prigušenom nadom da se nešto iz onih "starih sretnih dana" vanbračnog seksa možda još uvek može opet dogodiditi, pošao sam upravo na tu stranu... u Rafailoviće... Kako je k'o za inat bilo izuzetno lepo leto sa neočakivano produženim špicem sezone, ja, naravno nigde nisam mogao naći krevet ispod 10-15 maraka. Znači, najviše 5 dana mora... pa, i to je nešto. Ostavih stvari u jednoj bezveznoj i ne baš čistoj sobici i odoh na onu plažu, razmišljajući usput da li sam uopšte i trebao doći... (Ali, prst sudbine, već je bio uperen u mom pravcu...)

NAS DVOJICA

Aljošu sam video čim sam došao na plažu. Sedeo je, već preplanuo, na jednoj steni, i pošto je bilo rano, nikog sem nas, ni muškog ni ženskog, nije bilo. Jedva dočekavši ovaj nestvarni trenutak, svukoh sve sa sebe i bacih se u ono divno, plavo, slano, duboko, osvežavajuće, toliko željeno more... Aljoša nije skidao pogled sa mene, naročito kad sam izašao na obalu. (Moram neskromno priznati, iako sam u zrelim godinama, dobro se držim i pazim na svoj izgled.) Legavši na jednu toplu stenu i izloživši svoje golo telo lekovitom i opojnom ugođaju mediteranskog podneblja (sunce, mirisi, zvuci, vetar, prigušena erotika nudističke plaže) pogledao sam u Aljošu. Nasmešio mi se blagonaklono. "Bože, pomislio sam, kako bi lepo bilo imati društvo ovog mladog čoveka. Ali on je zgodan, mlad i šta će mu društvo jednog ovakvog, prilično starijeg gospodina."

Kad sam ponovo krenuo u vodu, Aljoša je pošao za mnom. Da li to nešto nagoveštava? Slučajnost? Približih mu se i rekoh: "Zdravo." On klimnu veselo glavom. "Dugo si ovde?" On se približi još više i mimikom lica iskaza da ne razume šta ga pitam. "Bože, pa on je stranac", pomislih i pređoh na engleski (koji valjda čitav svet razume). Reče mi da je već nedelju dana tu, da je mesto lepo, da je prvi put u Jugoslaviji, da je sam, i da će ostati još 15 dana. U srdačnom razgovoru dodirivali smo se pod vodom, prvo kao slučajno, a onda kao u šali, i na kraju sasvim sa određenom namerom. Na obalu smo izašli kao već stari poznanici koji su se posle nekog vremena slučajno opet sreli pa imaju puno toga jedan drugom da kažu. Oni koji su ga na toj plaži, koja se u međuvremenu počela puniti, već poznavali upravo to su i mislili. A pošto smo pričali engleski, bili su ubeđeni da sam i ja stranac, neki njegov poznanik "odnekle iz belog sveta".

Dok mi se Aljoša žalio kako je ustvari sam, sem sporadičnih poznanastava sa lokalnim "galebovima", jer više ceni starije od sebe (npr. kao što sam ja), ja sam polako počinjao da shvatam da ima nade da se i meni nešto čudno lepo desi. Pošto se podne približilo, reče mi da on uvek u to doba ide u svoju sobu da se malo odmori i vraća se kad sunce malo odmakne od zenita. "Mogu li i ja sa tobom?" - izrekoh ja s' neba pa u rebra. Pomislih da treba ići odmah na sve ili ništa, pa šta bude. Posle malo razmišljanja, pristade, ali mi reče da zbog gazde moramo biti oprezni. Na kavim sam samo krilima preleteo to parče puta do Aljošine sobe! Iznenada, ceo svet je opet lep! Idem uzbrdo sa mladim čovekom sa kojim ću uskoro biti u krevetu... Iza mene plavetnilo mora... ispred, tamno zelenilo šuma na obroncima visokih brda... iznad nas toplo mediteransko sunce...

Aljošina soba je u stvari mali apartman u jednoj novoj kući, u brdu iznad mesta. Kupatilo, dva kreveta sastavljena kao bračni krevet, divna prostrana, polunatkrivena terasa i pogled na čitav bečićki zaliv, na ono ostrvo pred Budvom, pučinu iza njega, visoka brda sa strane. Iz perspektive one moje jadne i bezvezne sobice, tamo dole u mestu, ovo je bio raj! Kao na filmu... Ispostavilo se da je Aljošina strepnja od gazde bila suvišna jer je imao čak i zaseban ulaz. Istuširali smo se i bacili na krevet, sa mojom pritajenom strepnjom i nesigurnošću šta treba da očekujem...

Ali lepim iznenađenjima nikad kraja. Potpuno suprotno od opšteg utiska o nežnom i podatnom, ispod dobroćudne maske krio se ustvari jedan žestok temperament, ali ipak sav obziran, ustvari zaista nežan i predusretljiv. Od prvog trenutka našeg prvog dodira u krevetu, kao da je naslutio moju strepnju, preuzevši potpuno inicijativu, nikad je više nije ispustio...

"Ni puževi, ni smilje..." kako reče onaj španski pesnik, Lorka, kao da je opisivao mekoću i podatnost baš Aljošine mediteranski preplanule kože: sva meka, baršunasta, mirisna, ukusna... Zategnuti mišići lepog tela ispod nje, i jedna velika, skoro neiscrpna energija u kombinaciji sa osećajem za meru... za partnera i njegove emocije, potrebe i očekivanja... Kako ni ja u ovim godinama nisam baš neuk (kako reče moja komšinica: "Ta, znam da se jebem, šta mi se drugo može dogoditi!"), to smo proveli strasna dva sata u poluzamračenoj sobi, dok je napolju mediteransko sunce teralo cvrčke da polude a miris primorskih četinara opijao um. Polako sam otpuštao jednu po jednu kočnicu i predrasudu i već tu, u prvom našem intimnom susretu, učinio sam i ono što obično nerado činim...

...Čak ni pložaj 69, na koji obično nevoljno pristanem, nije mi bio baš neprijatan, čak naprotiv (Mediteran, moja zagorelost, šta li je), i to mi je neočekivano prijalo... Aljoša se pokazao veliki majstor u svemu. Ono što je on meni svojim ustima radio inspirisalo je i mene - što je opet povratno delovalo na njegovu maštu i strast. Osećajući plimu zadovoljstva preko mog penisa u njegovim (majstorskim!) ustima, ja sam žvalavio njegov kao da je moj, jer sve se kao obogaćeni eho meni opet vraćalo... i tako sve u krug.. A kad me je konačno uzeo, nežno, obzirno ali odlučno, i kad mi se svest počela mutiti od lepote opuštanja i predavanja telu i energiji tog mladog, uskiptelog muškarca, poželeo sam da se ovo nikad ne prekine...

Aljoša se bučno i energično praznio, rasprskavajući se u meni i nekontrolisano se trzajući i jecajući... kao u nekom slatko epilepticnom napadu... Stišavao sam ga uranjajući ga u sebe i zatomljujući njegove krikove koliko sam mogao... Njegova mlada energija postepeno je nalazila svoj smiraj u mom zrelom telu i praznila se utapajući se u moje životno iskustvo...

Vratili smo se na plažu kao da se znamo ceo život... Zadovoljni, smireni, utrnulih tela od ludog seksa... Kao da smo se unapred o svemu dogovorili pa uopšte nije nimalo čudno što se čudo ipak dogodilo... Ali čudo je tek trebalo da se dogodi... Istovremeno smo pomislili na istu stvar: a zašto ja ne bih došao kod njega u sobu i da se sav ostatak odmora ne razdvajamo ni trenutka. Rečeno - učinjeno. Gazdi smo rekli da smo poznanici odavno, da smo se slučajno sreli u Bečićima i da ćemo biti zajedno ostatak odmora, pošto je soba ionako plaćena. Za divno čudo, gazda, mlađi čovek koji je sa porodicom bio u prizemlju iste kuće, sve je prihvatio, bez suvišnih pitanja. Samo je na sve još dodao, kao u šali, da se nada da će Aljoša sada, kada je pronašao druga, biti valjda manje neraspoložen nego do sada (aluzija, šta li?).


"PODSETI ME, ŠTA TO BEŠE LJUBAV..."

To valjda tako u životu dođe (ako ikad dođe!), bez najave, bez plana i bilo kakvog nagoveštaja. Sledećih 15 dana provedenih sa Aljošom, vratili su mi poverenje u dobru vilu koja samo mahne čarobnim štapićem - i sve su ti molbe uslišene, čak i one koje nikad nisi ni izgovorio jer nisi ni znao da bi tim putem ikad mogao krenuti, niti da bi se tako nešto ikad moglo dogoditi...

Kako je divan osećaj kad je dovoljno samo da ispružiš ruku (pa čak ni toliko), pa da je neko do kojeg ti je stalo uvek tu...

U samom početku, to je, naravno, bilo samo fizičko zadovoljstvo. A to bas i nije neko čudo. Jer, kako već rekoh, moja vojnička filozofija me je naučila da u životu uvek gledam strogo napred, da ne menjam lako uverenja i da se čvrsto držim svojih životnih principa od koji je najvažniji bio: pravi muškarac nikad se ne može zaljubiti u muškarca (sindrom "konjskih naočara").

... I tako, zbog mojih prokletih principa, polako sam, sve do sada,  na polju odnosa sa muskarcima koji su pokazivali malo više emocija prema meni, ostajao sve više usamljen... Posle toliko proteklog vremena već sam se skoro pomirio sa protokom godina i već počeo živeti od uspomena iz mog proteklog biseksualnog života...

Zato sam na samom početku Aljošu i počeo doživljavati samo kao povratak onih davnih sretnih dana, kao još jedno fizičko zadovoljstvo i kao divan način utroška energije i ponovnog otpuštanja "sigurnosnih ventila".

Ali, kao da sam se u Aljošinim čvrstim i nežnim svakodnevnim zagrljajima, konačno počeo buditi iz nekog ružnog sna... Po prvi put, moja vojnički čvrsta životna filozofija počela je opasno da se ljulja...

Nežnost Aljoše, njegova stalna briga zaljubljenog čoveka (samo da ja budem zadovoljan!) njegova spremnost da mi u svakom trenutku i u svemu udovolji, njegov pogled mladog čoveka koji tako nesebično nudi ljubav - sve što u početku nisam mogao ni da razumem ni da prihvatim, sve ono od čega sam ceo život bežao "kao vrag od tamjana"... sve mi je to svakim danom postajalo sve bliže i sve prihvatljivije. Počelo je sve više da mi godi i sve više mi je vraćalo ono davno izgubljeno samopouzdanje u osetljivoj sferi komunikacija sa muškarcima...

... I tako se, eto, najzad i to desilo... da sam, pod strahovitom Aljošinom presijom porušio i taj poslednji, najčvršći berlinski zid - svesno, namerno, sa parolom: ipak se samo jednom živi! Svojom ogromnom ljubavlju učinio je nemoguće! Oni svesno potiskivani osećaji, najzad oslobođeni, isplivali su na površinu da bi dva strogo odvojena dela moje ličnosti konačno spojili u jedinstvenu, prirodnu celinu. Ništa mi više nije bilo strano, ništa me više nije moglo sprečiti da se sasvim i bez ostatka predam tom mladom, energičnom muškarcu, da me tih petnaest dana vodi k'o da sam malo dete... Tako sam se i osećao, valjda jedini put u životu - mlađim za dvadeset godina! Zaista sam se osećao čak i mlađim od njega, jer je on uprvo to i hteo: bio sam svesno ranjiv, tražio njegovu zaštitu, njegov umirujući pogled, njegovu zaštitničku ruku, njegove smirujuće dodire, uvek, i na svakom mestu.

Moja vojnička uštogljenost, moja mačo-vojnička sujeta istopila se, kao da je nikad nije ni bilo...

  NA SEDMOM NEBU

Nastupio je praznik!

Aljošin krevet postao je neko mistično svetilište posvećeno samo meni. Kao oni "cigani koji lete u nebo", tako smo i nas dvojica, poneti svojom erotskom filozofijom, sa njegovim telom uronjenim u moje, obojica poneti magijom zvezdanih noći Mediterana koje kroz širom otvorena vrata ispunjavaju našu sobu, obuhvataju nas i kovitlaju iznad borova, iznad mora, iznad tamnih brda nad bečićkim zalivom - tako smo se i mi izgubili u prostoru i vremenu... Njegovo snažno telo u tim ludim noćima, njegov energični duh - sve je u službi tih magičnih rituala kojima mi je stalno, uvek iznova, udahnjivao neku novu snagu i neku novu veru u život. Svaki njegov dodir u noći, svako fizičko uranjanje u mene, svako sjedinjavanje sa mojim telom, govorilo je samo jedno: želim te dušom i telom, ti si moj jedini svet, nema ničeg sem nas! Pretačući sebe u mene, ostavljajući dragoceni deo sebe u meni, kao neki zalog, obogaćivao me je uvek iznova, izvlačeći iz mene i zadnje atome svesti, sve pretvarajući u samo jedan trenutak sadašnjosti koji ima večno da traje...

Aljoša, pun iznenađenja, uvek me je odvodio neka nova mesta i imao dara da stalno otkriva nepoznato lice onoga što već tako dobro znamo: Boka Kotorska, autobusom okolo naokolo, ili brodom uzduž i popreko; Sveti Stefan, Lovćen, Cetinje, Skadarsko jezero... Pa jos i izleti iznenadjenja - brodom, autobusom, kolima...

Budvanska rivijera, plavi horizonti Jadrana, zastrašujući visovi okolnih brda... dovoljno je bilo samo da ispružim ruku, ili samo da bacim pogled - i sve je bilo moje... Ja, dete razrogačenih očiju u prepunoj prodavnici najlepših igračaka... Aljoša je tu samo da meni ugodi... Ja sam tu samo da bi njemu pružio zadovoljstvo... Lepota i lagodnost podavanja obuzela me je celog...

Kupovao je najlepše vino ("Vranac pro kordem"!) koje smo, uz medene kruške, u zvezdanim i toplim mediteranskim noćima, ispijali na našoj terasi iznad daleke mirne, svetlucave pučine, u mirisnoj i podatnoj noći, dok celo mesto spava... Pa se onda opet predavali strasti i upijali se jedno u drugo do zore...

I šta god radili u toku dana, gde god išli, ma gde bili, uvek smo se sa požudnom groznicom vraćali našoj sobi, našem svetilištu i onom mističnom ritualu koji nas je spajao u jedno telo, jedan duh, jednu misao... Sve se uvek svodilo na isto: ludo i iscrpljujuće, a tako osvežavajuće padanje u slatki bezdan uzajamne, neočekivano neiscrpne strasti i ljubavi... Kako sam se samo opijao tim snažnim mladim telom baršunasto meke, mirisne kože, tim neumornim duhom, i kako sam se samo opijao njegovom ljubavlju...

I kad se stuštilo neviđeno nevreme jednog toplog mediteranskog dana, kad su munje i gromovi razdirali nebo, more i zemlju, kad je priroda demonstrirala svoju strašnu energiju - i to nam je bila divna muzika... taj uzvišeni kreščendo uz koji smo, u našoj udobnoj sobi i zaštićeni i spojeni sa besom prirode, nanovo se predavali ritualu spajanja i ritualu prepuštanja strasti...

I mada je svaki dan ličio jedan na drugi, nikad ne bih poželeo da išta menjam. Aljoša i ja, kad nismo odlazizli na izlete, vrativši se sa plaže u smiraj dana, istuširani i osveženi, svake noći idemo peške do Budve. Ona vri, prepuna i zadovoljna, kao nas dvojica. Ispijamo pivo pod zidinama starog grada i vraćamo se u našu divnu sobu, u naš hram ljubavi i strasti... U Aljošinom krevetu, u tom svetilištu, u njegovom toplom zagrljaju, on svojom ljubavlju, svakim delom svoga tela i svojom neiscrpnom energijom, stavlja na moje telo, u mene, u moju svest, konačan, neizbežan i jedva dočekan, nežan pečat na kraj dana...


BUĐENJE

Sa našim gazdom smo bili u srdačnim odnosima. Nekoliko dana nakon mog dolaska, rekao je da je moje preseljenje kod Aljoše pravi pogodak, jer je Aljoša sav procvetao.

Bili smo ubeđeni da gazda sve zna jer nas je uvek presretao sa izuzetno ljubaznim osmehom. A mislim da ni Aljošino glasno svršavanje u tihim noćima i njegovo padanje nakog toga u neku vrstu bučne kome, ma koliko se ja trudio da to prigušim (a na kraju baš i nisam), nije moglo proći nezapaženo. U to sam bio siguran kada sam u toku jedne naročito burne noći izašao na terasu da malo udahnem vazduha. Gazda je stajao na svojoj terasi ispod, mnogo isturenijom od naše, pušeći u tišini noci. Ja nisam ništa imao na sebi, i kad sam ga primetio, bilo je već kasno za povlačenje... A i osetio sam nekakvo uzbuđenje i  prkos izazova... "Vruće, jel da?" upita me on. "Da", rekoh "A kako ti sve ovo izdržavaš?" upita me on nekao dvosmisleno. "Pa, dobro mi je, ne žalim se!" prihvatih ja dvosmisleni ton razgovora smejući se. "Uopšte ne sumnjam" zaključi on. Aljoša se oglasi, budeći se i tražeći me, te se ja vratih njemu u krevet...

... Poslednje noći našeg zajedničkog boravka nastupio je "kraj sveta". Nismo nikako mogli da prestanemo sa ludilom i grčevito smo se držali jedan drugoga, upijali, grlili, ne ispuštali... Aljoša je prevazišao sebe svojom energijom i maštovitošću... Ja sam se bukvalno raspadao... Ali ni meni njega nikako nije moglo biti dosta jer sam znao: sad, pa nikad vise...

Kad je gazda u zoru zakucao na vrata objavljujući da je spreman da ga odveze na aerodrom u Tivtu, Aljoša se tako grčevito zavukao u mene, da sam jeknuo! Jedva sam izgovorio: "Odmah!" Ali Aljoša me nikako ne pušta... Ponovo počinje... gde li samo nalazi toliku energiju... I ponovo se prazni, kao da nikada nije... "Aljoša, ajde već jednom!", opet će gazda na vratima... Aljoša pulsira u meni, na meni obuhvatajući me u grčeviti stisak i još više se upijajući u mene... Jeca... Ni ja nisam ravnodušan... To mlado muško telo, tako puno neiscrpne energije i ljubavi prema meni, treba da se odvoji od mene, da izađe iz mene, da me ostavi... i nikada više...

"Aljoša, zadnji je čas!", neumoljiv je gazda. Aljoša me gleda... gleda... pa onda zarida kao malo dete. Trese se i jeca na meni, u meni... Guram ga od sebe... teškom mukom razdvajamo se... Kao u usporenom filmu, najpre nam se oznojane kože naših tela razdvajaju... onda izvlači svoj divni penis iz mene... i na kraju naše ruke prestaju da se dodiruju... sve je gotovo... Kao da je nebo palo. Svet se srušio... Aljoša plače, oblači se, otvara vrata... okreće se još jednom prema meni i pogledom očajnika hoće nešto da mi kaže... Onda nestaje. Vrata se naumoljivo zatvaraju...

Ode Aljoša u nepovrat, zauvek iz mog života... Otišao je, zapravo ponovo je umro i jedan deo mene, onaj koji je jedino Aljoša uspeo da probudi... Onaj prst sudbine koji me je doveo ovde, grubo se poigravši samnom, zauvek mi je okrenuo leđa...

Ali sada je sve drugačije. Sada tačno znam šta sam izgubio i šta nikad u životu ustvari nisam ni imao, sem nestvarnih onih 15 dana u Rafailovćima...

RASTKOBG

Vaši Komentari
Impresivna prica :) Nikad nisi pozeleo da saznas gde je, da napustis sve i odete na kraj sveta zajedno? Niste razmenili nikakve kontakte?
Beograd · 09.02.2015, 10:38
Mozete me kontaktiratina: rastkobg@yahoo.com
beograd · 06.12.2013, 8:11
aktus i dinamis sjedinjeni u svoj lepoti EROSA, kako to Platon kaže u Gozbi, raspolućene duše koje su pronašle jedna drugu. Predivno.
Lord Essex · 06.07.2012, 12:45
Da, kratko ali slatko... eh... Aljosa, moj divni i nazalost, neponovljivi san...
rastkobg · Belgrade, Serbia · 01.01.2012, 13:48
sve sto je lepo kratko traje
despotovac srbija · 22.12.2011, 19:20
ZA KOTOR 29.10. ...Hvala sto si me tako dobro razumeo. Bilo bi lepo da mi se javis na moj knspitativni mail: rastkobg@yahoo.com, pa da razmenimo jos koju pametnu...
rastkobg · Belgrade, Serbia · 14.11.2011, 2:40
šta da ti kažem majstor si pravi
sakarate · Sarajevo, Bosnia · 20.11.2011, 7:37
Fenomenalno! Zaista posjedujete dar za pisanje,i ovaj zanr Vam odlicno lezi :) Erotske scene su divno opisane,skroz u granicama dobrog ukusa. Zapravo,seks je opisan kao vodjenje ljubavi,sa puno opisa i detalja,a ne kao grubo zadovoljavanje potreba. Lijepo ste utkali u pricu i ljepotu Primorja,i ono sto mi je posebno privuklo paznju,opis nevremena(bas je tako ovdje kad pada kisa) :) jos jednom,fenomenalno!
Kotor · 29.10.2011, 17:49
Hvala ti nepoznati - Beograd, 20.9., na lepim recima. Tako ja pisem kad nesto iskreno dozivim... Meni se ti, a i svi kojima se svidja moj nacin pisanja, mozes javiti na moj konspirativan mail: rastkobg@yahoo.com, ako mislite da imate nesto posebno da mi kazete..
rastkobg · Belgrade, Serbia · 02.10.2011, 3:57
Jako tuzna prica,koja je probudila tugu u meni i to duplu dozu tuge,iz razloga sto se prica zavrsila sa tuznim krajem.Mogu vam reci da sam pozeleo,da sam se ja nasao u toj prici,ali iskljucivo u sretnom delu,price.Pricaje fenomenalna,za ovako nesto covek mora da se rodi,ne moze svako da osmisli ovaku pricu.Veliki pozdrav,samo napred.
Beograd · 20.09.2011, 11:39
Šta reći do, bilo bi lijepo biti Aljoša. Ali samo 15 dana, ono što slijedi nakon toga je nešto što boli za cijeli život.
Ali vredjelo je, zar ne!
Baljo · Podgorica, Montenegro · 02.09.2011, 17:23
mislim da je "davljenik" ostao bez slamki,i da je grcevita borba koju je vodio poklekla pod mladoscu.
Kako god,jos jedna u nizu fantasticnih prica,a mozda bi pisac mogao dobiti ideju za jos jednu...uskoro.
stolar · Novi Sad, Serbia · 20.03.2011, 17:34
tako dobro ispricana ...kao da je nesto sto mi se desilo ...mnogo dobro napisano!!!
sleep2 · Montenegro · 20.02.2011, 15:50
Lepa prica....podsetime na mog rusa Vasju i Beograd 1996-97....
Trstenik · 06.01.2011, 5:08
L epo,mnogo ljudsko,nesvakidasnje zivljenje i slicnost ako ne isto.DostaRafailovica imaza ponistiti predhodni tekst
,
srbija,beograd · 27.12.2010, 11:34
Pa pisi mi na moj profil, da vidimo da li mozemo da razmenimo iskustva...
rastkobg · Belgrade, Serbia · 21.12.2010, 4:56
Nisi sam i meni se slično desilo .
Beograd · 19.12.2010, 9:11
Sjajno!
HollyGolightly · Novi Sad, Serbia · 28.09.2010, 9:51
vrlo impresivno... extraaa
da li bi opet tako nesto zelio da se desi... ko ne bi :)
obrislav · Kraljevo, Serbia · 18.05.2010, 1:31
Lepo. Vrlo lepo.
Taskent, Uzbekistan · 25.03.2010, 15:51
hmm, bas lepa prica... svaka cast. najradije bih i ja posao u te rafailovoce...samo mi fali kraj... imam utisak da nisi zavrsio pricu... sta je bilo sa tim gazdom koji je aljosi izdao sobu.. sigurno je bilo nesto medju vama, :)))
strastvenijagodinac · Serbia · 24.03.2010, 1:09
divna prica...delimo zivot.... isto stranac.... no comment
Beogradski pasaluk · 23.03.2010, 15:35
Da, to je bila savrsena iluzija o tome kakav zivot ne moze biti.. zato je samo iluzuija dozvljena kao nesto sto se ne moze nikada i nigde ponoviti.. ali eto, bilo je...
rastkobg · Belgrade, Serbia · 23.03.2010, 15:20
Masta moze svasta. Uostalom zasto joj se i ne prepustiti, jer kako jednom neko rece " Bolja je savrsena iluzija nego nesavrsena stvarnost"
GO-GO · Serbia · 22.03.2010, 13:07
Bilo je to toliko davno.. i zaista ja nemam, nisam uzeo broj tog vlasnika apartmana, nisam mislio da se tamo ikada vise vracam posle tako divno prozivljavanih trenutaka tih nezaboravnih 15 dana raja... Nijedan povratak ne bi bez Aljose vise bio to, ono pravo.. a surogati mi ne trebaju...
rastkobg · Belgrade, Serbia · 22.03.2010, 12:10
ostavi nam broj telefona tog lika koji izdaje apartmane u rafailovicima:))
sarajevo · 22.03.2010, 3:10
"Ima pasa se Sarova" - kako kazu nasi stari... he,he...
rastkobg · Belgrade, Serbia · 21.03.2010, 17:01
Aljosa je lik iz Karamazovih he, he, he xD
Srbija · 21.03.2010, 3:30
svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi