Upoznajte se na GS Forumu
Gej Srbija
Istorija

LGBT prava: Kako je borba seksualnih manjina postala svetska

nedeljnik  ·  Odabrao: m  ·  Dodato: 22. AUG 2016

Bez obzira na težinu zakona, homoseksualnost je glavna meta političkih režima i religijskih struja koje žele da se nametnu kao neka vrsta 'moralnog' autoriteta. Dok sve veći broj država, evropskih i posebno latinoameričkih, praktikuje jednaka prava, drugi nastavljaju da kažnjavaju homoseksualnost zatvorom ili smrtnom kaznom. Tokom poslednje decenije, podrška žrtvama homofobije postala je glavna tema za građanske mobilizacije, što prati pojavu emancipatorskih pokreta u onim zemljama u kojima je zabranjena afirmacija LGBT osoba. Ta solidarnost postiže značajan uspeh u borbi protiv homofobije države.

U vreme kada u Francuskoj i dalje traje debata o istopolnim brakovima ili kad Argentina donosi zakon kojim se odobrava promena pola, poboljšanje života lezbejki, gejeva i trans osoba (1) (LGBT) je neosporno. Sada se čini dalekim vreme kada su seksualna opredeljenja potpadala pod „Zakon o opasnosti i društvenoj rehabilitaciji", kao u Španiji, ili su LGBT osobe praćene od grupe za kontrolu homoseksualaca policijske prefekture Pariza: prvi je ukinut 1979, drugi 1981. godine. Ali evolucija je mnogo protivrečnija nego što se čini. Nejednakosti i diskriminacija zasnovana na seksualnoj orijentaciji istrajavaju: u desetinama zemalja, državna represija i nasilje, često organizovano od religijskih fundamentalista, čine da LGBT populacija bude osuđena na sakrivanje.

Početkom osamdesetih godina, u većini zapadnih zemalja, njihovi zahtevi bili su usmereni na pitanje društvenog i zakonskog prepoznavanja. U kontekstu nastanka epidemije side, dok se broj smrti povećava, nepostojanje prava za partnere istog pola stvara dramatičnu situaciju jer je preživeli pravno nevidljiv. Prvi zakoni koji su se bavili pravima gej i lezbejskih parova bili su doneti u severnoj Evropi (u Danskoj, Norveškoj, Islandu, Švedskoj) početkom devedesetih. Taj talas dobijanja prava, koji dobro ilustruje francuski građanski pakt solidarnosti (PACS, izglasan 1999) polazi od pristupa - podržanog od socijaldemokratskih partija - koji meša toleranciju i društveno priznanje i čija politička logika je najpre takva da diferencira: istopolnim partnerstvima nisu data ista prava kao braku, naročito kada je reč o roditeljstvu i usvajanju (2). Ali ti rani napreci otvaraju nove horizonte u borbi za prava.

Krajem devedesetih godina, LGBT pokreti su uglavnom deo perspektive zasnovane na konceptu jednakih prava za homoseksualne i heteroseksualne parove. Prateći Holandiju (2001), skandinavske zemlje progresivno usklađuju svoje zakonodavstvo u tom pravcu. Španija (2005) i Portugalija (2010) omogućuju brak i usvajanje. Južna Afrika i Kanada (2005), zatim Argentina (2010), sa svoje strane, izglasale su egalitarne zakone, kao i neke države i distrikti u Brazilu (Alagoas), Meksiku (Federalni distrikt, Kvintana Ru) i Sjedinjenim Državama (Konektikat, Distrikt Kolumbija, Ajova, Masačusets, Nju Hempšir, Njujork, Vašington i Merilend). Konačno, u skoro dvadeset zemalja, homofobija je postala jedan od glavnih faktora koji dovode do zločina.

Službena represija i društvena stigma

Posmatranje ovih legislativnih napredaka kao rezultata sporog ali temeljnog napretka ipak proizlazi iz jedne pogrešne pretpostavke. Protivnici su ostali jaki; o tome svedoči uticaj Katoličke crkve u Francuskoj ili Španiji kada je reč o istopolnim brakovima ili, u Sjedinjenim Državama, na primer, potpis bivšeg kandidata na predsedničkim izborima, Mita Romnija, na savezni amandman o braku kojim se pravo na brak ograničava na heteroseksualne parove. I verbalno i fizičko nasilje koje nastavlja da obeležava svakodnevne živote brojnih LGBT osoba. Pored toga, priznavanje njihovog prava je daleko od sigurnog i univerzalnog. Veza između osoba istog pola i dalje je ilegalna u šezdeset devet država, gde mogu biti kažnjeni zatvorom, čak i smrću.

Bez obzira na težinu zakona, homoseksualnost je glavna meta političkih režima i religijskih struja koje žele da se nametnu kao neka vrsta 'moralnog' autoriteta. Mnoge države Afrike i Bliskog istoka, tokom poslednje decenije, karakteriše porast zarazne, ponekad i ubilačke homofobije, čiji su nosioci najčešće fundamentalističke islamističke struje. Takođe, u Saudijskoj Arabiji, Iranu, Jemenu, Nigeriji, Sudanu, Avganistanu i Mauritaniji, homoseksualni činovi ostali su kažnjivi smrtnom kaznom. Trojici muškaraca odsečena je glava 2002. u Saudijskoj Arabiji. U Iranu, dvojica adolescenata pogubljeni su jula 2005, a treći, osuđen 2010, spasen je zbog međunarodne mobilizacije. U Iraku, iako je homoseksualnost legalna, naoružana islamistička milicija masakrirala je nekoliko stotina ljudi od 2004. godine (3). Druge religije ne zaostaju. U Ugandi, evangelistički pastori (i posebno pokret Ponovo rođeni) preziru 'popustljivost' zakonodavstva koje čak predviđa doživotnu robiju za osobe optužene za homoseksualnost: oni se zalažu da se ta kazna zameni smrću.

U ovom kontekstu, LGBT osobe su osuđene na sakrivanje, a strah od sramote čini da ih ponekad porodice potiskuju ili osuđuju. Stoga, lokalne mobilizacije su rizične: zlostavljanje i nasilje nad aktivistima su česti, ako ih jednostavno ne ubiju (4). Mreže podrške koje se razvijaju na internetu ostaju za njih nepouzdane, osuda i represija nad homoseksualnošću često je deo nepoverenja prema vrednostima koje se posmatraju kao 'zapadne'.

U skladu sa ovim izgovorom, početkom 2011. u Kamerunu vlada je kritikovala finansijsku podršku Evropske unije programima za prava seksualnih manjina. Nedavno, u Ugandi, nekolikim nevladinim međunarodnim organizacijama, optuženim za 'regrutaciju homoseksualaca' među mladim Uganđanima, nije dopušten ulazak na teritoriju. Pravnoj diskriminaciji koja pogađa grupe ljudi 'prezrene seksualnosti (5)' dodaje se ona koja se odnosi na zdravlje. Podaci o infekciji virusom HIV ističu ovu specifičnu ranjivost. Za Latinsku Ameriku i Karibe, Svetska zdravstvena organizacija, na primer, navodi:

„Iako je prevalenca za HIV ispod 1% u opštoj populaciji, u zemljama regiona, ona je dvadeset pet puta veća među muškarcima koji imaju seksualne odnose sa muškarcima (MSM (6)). Stigmatizacija i diskriminacija zajedno sa homofobijom pothranjuje epidemiju (7)." Na međunarodnom planu, većina MSM ostaje izvan domašaja programa za prevenciju side (8). Suočeni sa stigmatizacijom, nasiljem ili zakonima kojima se homoseksualnost kažnjava, oni radije izbegavaju rizik da njihova seksualnost bude otkrivena njihovoj porodici, zajednici ili prijavljena vlastima. Veoma je teško utvrditi precizne podatke o epidemiji među MSM u brojnim zemljama Zapadne Afrike. Drugde, kao u Rusiji, negiranje epidemije od strane vlasti direktno doprinosi slabljenju mehanizama prevencije i nege.

Ako postoje zdravstvene ustanove kojima LGBT osobe mogu pristupiti, one se često suočavaju sa neznanjem i predrasudama medicinske struke. Na primer, takav lekar neće zahtevati testiranje na HIV pravdajući se da njegov pacijent 'ne izgleda kao homoseksualac' ili je 'oženjen'. Neki od njegovih kolega ispričaće koji uvredljiv vic za kvir osobe. Drugi će pokušavati svim sredstvima da ih potisnu, poput nekih stomatologa u slučaju ljudi koji žive sa HIV-om (beskonačna čekanja, preterane mere bezbednosti...). Lezbejke nisu izuzetak u ovom nejednakom tretmanu. Odlasci na ginekološke preglede, koji su retki zbog proživljene ili očekivane diskriminacije, imaju direktne posledice na razvoj seksualno prenosivih bolesti, poput humanog papiloma virusa (HPV) ili nekih vrsta raka. Kada je reč o trans identitetu, on se i dalje smatra mentalnom bolešću i još uvek je na taj način prikazan u medicinskim repozitorijumima koji su uticajni na međunarodnoj razini, poput Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne bolesti (DSM) (9).

Krajem devedesetih, u Sjedinjenim Državama, pojava mobilizacije oko 'gej zdravlja' (ili 'LGBT zdravlja') obeležila je obnovu kritičke refleksije o pitanju cene zdravstvene zaštite (10). S obzirom na to da se tiče samo ograničenog kruga unutar populacije, dominantno muškaraca, belih, bogatih i iz gradskih sredina, ona ima najmanje zasluga za ponovno povezivanje sa istorijom kolektivne i komunitarne akcije.

U svetlu feminizma, emancipatorski gej i lezbejski pokreti nakon 1968. obeležavaju početnu tačku novih formi borbe, usmerene na vidljivost i politizaciju intime, što dovodi u pitanje levicu. Rođene u Sjedinjenim Državama, grupe za oslobađanje homoseksualaca pojavljuju se širom Evrope: u Velikoj Britaniji, Gay Liberation Front (GLF); u Francuskoj, le Front homosexuel d'action révolutionnaire (FHAR) (11), itd. Tokom osamdesetih, kao i drugi socijalni pokreti, oni su postepeno transformisani i institucionalizovani.

Zapadna Evropa je, međutim, scena raznih dešavanja. U Francuskoj, prestanak kažnjavanja homoseksualnosti i dolazak levice na vlast, 1981, doprineli su usporavanju pokreta. U drugim državama, konzervativne vlade donele su antihomoseksualne mere. U Velikoj Britaniji, članom 28, usvojenim 1988. godine, zabranjuje se, na primer, pominjanje homoseksualnosti u školama. U Sjedinjenim Državama, mandati Ronalda Regana (1981-1989) obeleženi su moralnom i političkom reakcijom naročito štetnom za borbu protiv side.

U svakom slučaju, spektar zahteva protesta kreće se od suprotstavljanja heteroseksualnim i patrijarhalnim normama do zahtevanja prava i reformi kompatibilnih sa ovim normama. Istovremeno, erupcija HIV-a/side snažno je uticala na reorijentaciju u borbama homoseksualaca. Do početka osamdesetih, borba protiv epidemije je centralna tačka gej borbe, oko organizacija poput Terrence Higgins Trust au Royaume-Uni (1982), Gay Men Health Crisis (1982) u Sjedinjenim Državama ili Aides (1984) u Francuskoj.

Četrdeset pet godina aktivizma

Stvaranje udruženja Act Up - 1987. u Njujorku i 1989. u Parizu - simbolizuje revolt gej zajednice zbog problema sa bolestima. Razvoj gej aktivizma prati povećanje broja udruženja organizovanih oko borbe protiv diskriminacije: sportski klubovi (European Gay and Lesbian Sport Federation) i profesionalna udruženja (poput Nacionalnog sindikata gej preduzeća), mesne zajednice u velikim gradovima, studentska udruženja itd. Identitetski označitelj - biti gej ili lezbejka - ide u pravcu čitanja u kategorijama seksualne represije. Međunarodno povezivanje borbi jedna je od najvažnijih tački razvoja savremenih kretanja. Da ne bude zabune: sedamdesetih, razmene su bile brojne između gej aktivista.

Stonewall nemiri u Njujorku u junu 1969. postaju referenca u svetu; komemorativne šetnje ponosa svuda su svake godine događaj. Međutim, tokom poslednje decenije, podrška žrtvama homofobije postala je glavna tema za građanske mobilizacije, što prati pojavu emancipatorskih pokreta u onim zemljama u kojima je zabranjena afirmacija LGBT osoba. Ta solidarnost postiže značajan uspeh u borbi protiv homofobije države - kao u Senegalu, gde je međunarodni pritisak 2009. omogućio oslobađanje aktivista za borbu protiv side. Takve kampanje su takođe pomogle da postanu vidljive situacije represije, poput nasilja sa kojim se suočava Parada ponosa u Beogradu i u Moskvi, ili ukažu na homofobičan zakon u Ukrajini. One takođe formiraju neophodne sisteme podrške za procese apliciranja za azil i imigraciju, kada neki moraju da napuste svoju zemlju.

U isto vreme, borba protiv homofobije može biti iskorišćena politički, kao što se može videti u nedavnim kontroverzama o „homonacionalizmu" (12). Osmišljena kao kritički koncept, ona opisuje kretanje nekih segmenata LGBT pokreta u severnim zemljama tokom dvehiljaditih, koje označavaju imigrante i na prvom mestu 'muslimane' kao novu figuru koja je pretnja za način života gejeva i lezbejki. Opravdana zabrinutost zbog progona nekih vlada i homofobije reakcionarnih struja islama ovde je predstavljena kao 'civilizacijska' borba. U Holandiji, lik Pima Fortajna, javno deklarisanog homoseksualca i političara ekstremne desnice ubijenog 2002. godine, karikaturalan je primer takve tendencije. Linija koja razdvaja 'progresivizam' zapadnih zemalja i 'opskurantizam' drugih zamagljuje se kada znamo da će prvi u sekundi odbiti ili ograničiti pravo na azil za one koji su progonjeni zbog svoje seksualne orijentacije.

Globalizacija brige oko situacije u kojoj se nalaze ugrožene osobe simbolično je obeležena usvajanjem specifične međunarodne rezolucije u Jogjakarti (Indonezija) 2007. godine (13). Sastavljena od stručnjaka za ljudska prava, ta deklaracija principa nastoji da mobiliše međunarodne institucije u cilju dobijanja zabrane diskriminacije na osnovu pola i roda. Tekst je dobio podršku dvadeset pet zemalja nakon njegovog predstavljanja u UN 26. marta 2007. Preduzeti su koraci kako bi se u UN omogućilo usvajanje rezolucije o ljudskim pravima, seksualnoj orijentaciji i rodnom identitetu.

U svakom slučaju, situaciju sa borbenim pokretima karakteriše heterogenost i disperzija. Na institucionalnom planu, grupe za pritisak koncentrisane na ljudska prava, kao što su International Lesbian, Gay, Bisexual, Trans and Intersex Association (Ilga), vodeće su u lobiranju u institucijama država. One rade na razvoju kampanja solidarnosti, ali nisu bez protivrečnosti. U njihovoj perspektivi, borba za prava se sastoji od strategije prepoznavanja identiteta kome, u velikoj meri, izmiče pitanje klase, roda i rase koje se prelama unutar LGBT zajednice.

 

PREVOD: Isidora Petrović

GABRIJEL ŽIRAR je sociolog. Predaje u Školi za napredne studije društvenih nauka na Univerzitetu Konkordija (Kanada)

DANIJELA ROJAS KASTRO je socijalna psihološkinja u Aidesu i članica grupe istraživača i socijalnih psihologa na Lyon-II.

 

(1 "http://www.monde-diplomatique.fr/2012/11/CASTRO/48345#nh1" ) Dajemo prednost terminu „trans" pre nego „transseksualan" ili „transrodan", zato što obuhvata diverzitet smerova promene pola i potvrđen je od većine glavnih udruženja.

 

svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi