Upoznajte se na GS Forumu
Gej Srbija
intervju

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


   

 
Jelena Đurović rođena je u petak, 13.jula 1973. u Beogradu, SFRJ.
Zodijačka konstelacija: Rak - Devica.
Jedino dete Vukašina i Svetlane. Devojačko - Davidovac. Odrasla u liberalnom okruženju, još od malena pokazivala je veliku nezainteresovanost prema svemu što nisu knjige, filmovi i muzika. U jedanaestoj godini, majka je upoznaje sa prošlošću, romanom Ive Andrića Na Drini ćuprija u kojem su nosioci radnje između ostalog i Jevreji - aškenazi iz Tarnova, porodice Apfelmajer i perling. Otkriće da joj je Lotika Apfelmajer, vlasnica hotela Zur Brucke, direktna čukunbaba, Jeleni pruža mogućnost da se slobodno verski opredeli. Naredne godine na poklon dobija svoj Magen David, koji i dan danas nosi. Ipak, nesumnjivi uticaj na njeno odrastanje imali su i česti odlasci kod očeve familije u tadašnji Titograd, što je dovelo do toga da sebe doživljava i kao Crnogorku. Suprotni ali ne i suprotstavljeni uticaji nisu odmogli. Naprotiv.

Osnovnu školu 'Braća Ribar' završava 1988. Iste godine susreće se sa prvim pravim književnim uticajem - biblioteka Hitac objavljuje roman Manje od nule, tada izuzetno mladog pisca Breta Istona Elisa. Sledi još bitnih datuma - 5.jula 1989., u avionu za Dubrovnik, otvara prvu stranu knjige Atlantida Borislava Pekića, a po završetku čitanja počinje rad na svom prvom, nikad dovršenom, ljubavnom romanu Leto zmajeva. Krajem 1989. tek objavljeno, prvo izdanje Fukoovog klatna Umberta Eka, inspiriše je preko svake mere, da svoju sobu u ulici Maršala Birjuzova autorka ne napušta četiri dana, dok ne pročita poslednju rečenicu koja glasi : Tako je lepo. Srednju školu završava vanredno.

Posle avanture na odseku za žuralistiku Fakulteta političkih nauka, 1995. upisuje Fakultet dramskih umetnosti, odsek Pozorišne i radio produkcije. Od 1996. radi po pozorištima kao organizator i koordinator produkcija gde postaje svedokom hipokrizije, protežiranja i negativne selekcije, što je navodi da do daljnjeg prestane da se bavi teatrom u Srbiji. Početkom 1999. koncipira roman ''Kraljevstvo''. Beskrajnu podršku i ohrabrenje na ovom putu pruža joj nezamenjivi drug iz detinjstva, vunderkind iz Birjuzove - Miomir Petrović, dramaturg, pisac i profesor.

2001. šalje peto poglavlje tada još nezavršenog romana na konkurs koji je objavila izdavačka kuća ZAYUPRESS iz Sjedinjenjih Američkih Država. Insert iz romana objavljen je u knjizi pod naslovom ''Balkanska antologija'', u junu 2002. Jedan od recenzenata knjige bio je Noam Čomski.

U septembru 2002. njen diplomski rad biva ocenjen osmicom, retko niskom ocenom, kada je u pitanju Katedra za Pozorišnu i radio produkciju. Tekst na 250 strana, Pozornica u senci vešala - Najveća beogradska pozorišta u periodu 1990 - 1995, kontroverzan ne samo po nazivu već i po sadržaju, desničarski kuloari na FDU etiketiraće kao antisrpski. Dokaz da konačni sud pripada relevantnim stručnjacima iz oblasti kritike i teorije teatra - Ivanu Medenici i Kseniji Radulović, potrvrđuje činjenica da su fragmenti ovog rada publikovani u jesenjem broju časopisa Teatron.

Sledeći roman, romansirana biografija Adolfa Hitlera koja tematski problematizuje fenomen zla, je u pripremi.

 
 

Intervju: Jelena Đurović
Intervju vodio Dušan Maljković
Fototografije: Miša Obradović


Tvoj roman "Kraljevstvo" pokušava da privatizuje istoriju, odnosno da važnim istorijskim datumima da ličnu vizuru i pokaže kako se često zbog tenzija opštedruštvene istorije zaboravlja ona privatna. Da li se tvoje pisanje stoga može razumeti kao intimni protest protiv kolektivizacije individue, kao politički čin koji apeluje na održavanje demarkacione linije između privatnog i javnog?

J.Đ.: Svi smo mi ''žrtve istorije i geografije'' a možda jos više žrtve sopstvene karme ili hibrisa, šta god više volite. Pokušala sam da otpletem to klupko i da dramatizujem istoriju, da je sagledam kao elementarnu nepogodu, jer je ona za nas, sa ovih prostora, stvarno pokretač drame. Volim postmodernističku književnost, tzv. ''književnost citata''. Zapravo je obožavam. I tako sam spojila svoje književne ideje sa zapitanošću nad time da li na tok ljudskog života utiču sudbina, Bog, ili nešto treće. Moram da priznam da sam bila veoma isprovocirana stavom pojedinih filozofa i pisaca da idealni ljudski poredak ne može postojati tamo gde ima slobodne volje. I u tom začaranom krugu, između pogrešnih ili prekasno donešenih odluka, prevara vremena i neumoljivih sudbinskih preokreta, tu se nalaze svi moji junaci. Veliki deo knjige se bavi ratom, njegovim uzrocima i posledicama, čitave dve decenije smo se pitali i sada mnogi od nas, nekakvih umetnika, pokušavaju da daju odgovore. Moji odgovori su oslonjeni na arhetip čovečanstva više nego na arhetip nacije u kojoj se rat događa, ali ''Kraljevstvo'' je, po svemu sudeći, moglo da nastane samo u Srbiji, na kraju 20. veka.


Pišeš u muškom rodu, u prvom licu. Kakva motivacija stoji iza ove "glasovne" travestije? Misliš li da je to - u feministički reflektovanom periodu - čin koji neće biti protumačen kao podređivanje dominantnom patrijarhalnom diskursu, kome kao da daješ (za pravo) da progovara kroz tebe?

J.Đ.: Pisac često otkrivajući mnogo pokušava da prikrije sebe. Svaki čovek i žena koji pročitaju roman veoma lako mogu da dokuče gde prestaju likovi, a gde počinje autor. A meni je bilo zadovoljstvo da se postavim u kožu suprotnog pola. To je više bila stilska vežba, i podređivanje žanrovima u kojima se poglavlja događaju, nego što je promišljan patrijarhalni ili matrijarhalni diskurs. Teme i likovi jesu nametnuli taj ''eksperiment'', ali to je pitanje i afiniteta. Bilo mi je zanimljivije da se bavim recimo britanskim i irskim špijunima u Sarajevu, nego njihovim ženama, a nisam imala da nameru da izmišljam neku novu Skali ili Laru Kroft jer bih promašila poentu - da je rat muška stvar. U ljubavnoj priči muškarac, Filip, slab je i neodlučan, a Žena je ona koja odlučuje o daljem toku njihovih života. Da sam ta poglavlja, prvo i osmo, posmatrala iz rakursa Žene, morala bih da imam podsmevački ton u odnosu na Filipa, čime bih izneverila melodramski žanr u kom sam želela da napišem to poglavlje. A verujem u Ekovu tezu da nam povremena banalnost melodramskog dozvoljava da osetimo uzvišeno. Što se tiče poglavlja koje se bavi navijačkom subkulturom tu se žene mogu nabrojati na prste, pa bi pisanje o ženama ''Delijama'' bilo više ekces ''per se'', mislim da bi se izgubio smisao tog dela romana.

Kakav je tvoj odnos prema ženskom pismu, ako uopšte pristaješ na tu odrednicu? Vidiš li sebe kao spisateljicu ili kao pisca? Da li ti je rod bitna stavka u književnosti?

J.Đ.: Ne pristajem na odrednicu ''žensko pismo'', jer su se u Srbiji, trapavo, pomešale teme i stil. Čim neka žena napiše nešto što je ''dvoje se vole a treći im smeta'', brzo dobije etiketu ''Ž.P''. Prema tom kriterijumu, ''Kraljevstvo'' ne spada u tu fijoku. I tako, prema ovdašnjim promatranjima književnih dela, neko kao Daglas Sirk bio bi najveći ženski spisatelj ikada. Nema ženskih i muških tema. Postoje samo različiti senzibiliteti, a nekada muškarci mnogo bolje ulaze u žensku emociju, i obrnuto.


Budući da si još uvek mlada spisateljica - i po broju knjiga, i po godinama - kako vidiš sopstveni položaj u književnim krugovima? Da li je moguće, pre svega, živeti od svog spisteljskog rada u Srbiji danas i kako ocenjuješ današnju aktuelnu književnu produkciju? Ko su tvoji anti-favoriti i favoriti?

J.Đ.: Od spisateljskog rada u Srbiji, prema poslednjim istraživanjima, živi samo 10 ljudi. Svako od tih deset mene uopšte ne zanima i ne čitam ih. Moj ukus je, u svakom smislu, poprilično van glavnog toka, i koliko god se trudila da to ne bude tako, ali uvek ispadne da je popularnost nekog dela obrnuto proporcionalna kvalitetu u okviru mog sistema vrednosti. Mislim, za mene je ''Dogvil'' najbolji film ikada snimljen, to valjda dovoljno govori?! A to, STVARNO, nije namerno, u fazonu: ''Daj da slušam neku muziku za koju niko u selu nije čuo, pa da se razlikujem''.


Nikada se nisam nadala da ću živeti od književnosti, ali ću uskoro moći da ostvarujem egzistenciju kao novinar-urednik, što je opet spisateljski domen. Mali je broj ljudi koji čita ono što i ja, a mislim da je to iskustvo nužni uslov da bi se moj rad razumeo u potpunosti, i zato nisam ni forsirala neki svoj ''položaj'' u ''književnim krugovima''. Ne želim da mi se keze zato što misle da sam ''slatka'' ili zato što je neko lobirao ili okrenuo nekoliko telefona. Sve to je potpuno nepotrebno, ako ne razumeju ono što radim. Ja sam, verovatno, jedna od retkih koja nije htela da ''lobi poradi na slučaju'', i da se uključe familija, prijatelji, crnogorske ili jevrejske uticajne grupe. Čemu sve to? Koga briga šta ja mislim o tome kako se oblači Boris Tadić, ili šta je sadržaj moje torbe ili da li je bolja ''Glorija'' ili ''Kosmo'' i da li su zgodniji vaterpolisti ili košarkaši... To su neviđene gluposti. Zamislite bilo koga ozbiljnog da odgovara na takva pitanja. Novinari su mi se javljali sa raznim idejama - npr. da pričam o mojim ljubavnim aferama i slično. A nisu pročitali knjigu, kažu nemaju vremena. Dok ne nađu vremena, nemam sta da pričam o svom privatnom životu. I zato sam razgovarala samo sa onima koji su imali koncentraciju za tih 170 strana.

Naša književna kritika se ne sluša, a ''vrednosti'' promovišu nekakvi mediokritetski časopisi ili TV emisije. Kulturni nivo nije dovoljno visok da može da se prepozna šta je dobro, a šta ne, a onda se sve vraća na te medije, čiji je jedini reper prikazivanja događaja, pored rodbinsko-interesnih veza i to da li će gosti usput da ''pljunu'' nekoga pa da bude demantija u sledećem broju, i nekog skandala. Kulturnu politiku nama vode dve-tri televizije, časopisi pod njihovim uticajem i par zatupljenih, mesmerizovanih intelektualaca koji tom provincijalizmu daju legitimitet. Predvidivo je ko će koga promovisati, jer se suviše dobro zna ko je sa kim u kombinacijama. Grad je mali - sve je ''transparentno''. Ljubavnice, devojke, bivši frajeri, familija, protežei... Ko god malo razmišlja, može da ti već sad izrecituje podele, repertoare, produkcione modele, sponzore, pa i nagrade za većinu budućih pozorišnih, filmskih ili umetničkih projekata. Čak i konkursi, tu su reditelji verovatno u najvećem problemu, niko nema načina da uradi ništa ako ne ode na ''dark side of the Force''. To je pijaca. I to ne Kalenić Ili Bajloni. Nego neka bezvezna, prigradska pijaca.

A ono najgore, i da završim sa tim, je primetno odsustvo bilo kakvih etičkih skrupula i to u generalnom kulturnom miljeu. Svaki stav se tumači kao zavist. To je budalaština kojom se pravda činjenica da su mnogi do guše u tom blatu. Na čemu zavideti? Na tome što neke moje kolege provode dane i godine sedeći sa nekim kvazi autoritetima, što gube energiju slušajući ogovaranja i potkusurivanja, a zbog čega? Da bi dobili mogućnost da rade. Onda, kada izađu iz tih pozorišnih bifea, produkcionih kuća ili se vrate sa već nameštenih audicija, sledi vatromet negativnih emocija. Ovde se ljudi zbog malo posla pretvaraju u velike moralne karikature. Jedan dan imaju apsolutni, javni i otvoreni animozitet prema ličnostima koje ih sutradan, za šaku slave i parica, otkupe. Negativna selekcija počinje još na fakultetu, profesori forsiraju samo one koji ne mogu da ih ugroze, a onda sledi susret sa srpskom kulturnom politikom koja je, blago rečeno, nepotistička do perverzije.

Nažalost, anti-favorita je mnogo. Govorim o tim stvarima bez ikakve ostrašćenosti. Veliki deo naroda uopšte ne čita, a i onaj deo koji čita je ''Korene'' iz srednje škole zamenio nekakvim ''Paunovom majke mi bajkom''... Svi moraju od nečega da žive, i ti naši skribomani možda ne bi bili toliko ubrzani da im štampanje svake nove knjige ne obezbeđuje neko letovanje, zimovanje ili puniju veliku korpu u ''Merkatoru''. Loša ekonomija donosi potrebu za hiperprodukcijom koja neumitno vodi padu kvaliteta, a to je sve zato što npr. dete treba srediti za septembar. Književni favorit je, realno, samo jedan: Borislav Pekić, jedini čovek kome sam prišla na ulici, imala sam 16 godina, i zahvalila mu se što je napisao nešto tako veličanstveno kao što je ''Atlantida''.

Završila si Fakultet dramskih umetnosti (FDU). Koliko je dramaturški pristup pisanju i konstrukciji likova relevantan i koristan za tebe?

J.Đ.: Na FDU sam studirala pozorišnu produkciju i nisam imala predmete koji su ''kreativni''. Ipak, družeći se sa dramaturzima i filmskim rediteljima, dolazila sam u dodir sa scenarijima i sinopsisima. Dramaturzi Periša Perišić i Aleksandar Radivojević su, na kraju krajeva, i bili ljudi koji su čitali poslednje ruke''Kraljevstva'', i davali značajne sugestije. Ono što je zanimljivo je da je samo troje ljudi koje poznajem dalo izrazito negativan komentar o ''Kraljevstvu''. I sve troje su dramaturzi. Upravo je to ta tanka linija između prave i, kako ja volim da kažem, ''primenjene'' književnosti. Kod pisaca je nedoslednost u formiranju lika na račun postizanja atmosfere i razvoja radnje moguća i dozvoljena. Ja sam ''naložena'' na radnju, i uvek kada čitam knjige to mi je najbitnije, kakav je stil i kako su građeni likovi, to mi je sekundarno, po onom pravilu da ''tragedija može postojati bez karaktera ali ne može bez radnje''. U drami ili scenariju sve mora da bude ''zategnuto'' jer to posle moraju da odigraju neki polutalentovani glumci, a scenaristi, naravno, zbog svega toga imaju stres. Tokom pisanja knjiga nema onoga šta će da kaže Pajkić, pa ko će da piše dijaloge, pa ko će da mi režira, jer Pera nema pojma, a Žika možda može ali on nema kombinaciju sa Maksom da uzme pare itd. Dok sam radila na konstrukciji, likove sam gradila uz neku opštu pravilnost - biografije, background, dodeljivala sam precizne uloge u celoj toj karmičkoj zavrzlami koja čini roman, ali to nema veze sa pravom dramaturgijom, osim možda scene u Dubrovniku gde se igra deo izmišljene drame ''Kraljevstvo'' nepostojećeg pisca Olivera Lindemana. Taj pasus sam više pisala kao parodiju, nisam želela da ulazim u tuđ ''šesnaesterac''. Ipak, četvrto i peto poglavlje zaista jesu zainteresovali neke ljude koji su na osnovu tog literarnog predloška počeli da pišu neka scenarija. To mi je drago, četvrta glava je idealna za niskobudžetni film o teoriji zavere.

Odbila si da budeš u selekciji za NIN-ovu nagradu za roman godine. Zašto?

J.Đ.: Iz svih, gorenavedenih razloga. ''What's the point''? Toliko anesteziranih knjiga je dobilo tu nagradu, eto Arsenijević im je samo dao argument da kažu: ''Pa nismo nagrađivali samo besmislice...''. On je bio izuzetak, a onda se sve nastavilo po starom. ''Ukop oca''...ej! Da je moj dečko ili otac npr. Duško Kovačević (izvinjavam se, ali je stvarno dobro za primer ), ja bih sada, o trošku države, bila na nekom seminaru o književnosti u centralnoj Evropi, moj lik bi krasio naslovne strane, čepili bi mi se svi koji vole sfere moći i uticaja, a možda bih ''ubola'' i neku nagradu. Mnogi ''drugari'' koji nisu našli za shodno da pročitaju moje radove, verovatno bi se pretrgli od hvale i citata ''Kraljevstva''. A kakva mi je knjiga? E, pa mogla bi da bude mnogo, mnogo, mnogo lošija nego što jeste. To je taj cirkus. A ja nisam na trapezu, jer ne moram. To me ne pali, jer ne pišem zbog nagrada, već zato što to MORAM i ne doživljavam orgazam kad se vidim na TV. (Osim ako tajming nije u potpunosti poklopljen:) A najlepše u svemu je što imam luksuz da moji prijatelji budu samo oni sa kojima volim da se družim, i da čovek mog života bude zgodan, mlad i nepotkupljiv, što je najvažnija osobina za stvarni umetnički integritet.


Kakav je tvoj odnos prema seksualnosti u književnosti i u životu? Voliš li Anais Nin koliko voliš i Gay-Serbia.com? Uopšte, koji su tvoji književni, seksualni i književno-seksualni favoriti?

J.Đ.: Ne uvlačim se, ali garantovani eliminator svih oblika depresije su diskusije na ''Gay Serbia''. Imam svoje omiljene likove na forumu, a najbolji period je svakako bilo međuvreme od polufinala do finala ''Pesme Evrovizije''. Do te mere sam se navukla na ''priredbu belih sakoa'' pa sam morala da glasam za Deena, a jedno vreme sam imala i screensaver njegovog nastupa. Vidim da je Grk pokupio sve simpatije ekipice sa foruma, ali ''Music is what I want, music is what I need...''. Takođe, Mrvicina kolumna je nezaobilazna, sve je bolji I bolji, zadaje domaći svim izvikanim lifestyle kolumnistima u gradu. Last but not least, dizajn je savremen, ali ne previše pa da ne bude user-friendly, sve je pregledno i informativno...


Anais Anais? Jel' to onaj parfem? Cacharel? Šalu na stranu, nisam dovoljno ''ušla'' u svet A. Nin, da bih mogla o tome da pišem sa potpuno izgrađenim stavom... Favoriti: pored trijumvirata koji čine Bret Iston Elis, Borislav Pekić i Umberto Eko u poslednje vreme me je fascinirao roman Pavela Krusanova ''Ujed anđela''. Najtoplije preporučujem. Pored Elisove ''Glamorame'', Pekićeve ''Atlantide'' i Ekovog ''Fukoovog klatna'', Krusanov bi mogao da bude ''četvrti za lastiš'' na pustom ostrvu.


Seksualni favorit je, otkada smo oboje bili mali, bio i ostao Miron, koji mi je u toku proteklih devetnaest godina nekoliko puta bio dečko a sada je moj muž, a on je, u neku ruku, i moj književno-seksualni favorit. Pored toga što genijalno slika, piše i najbolje pesme na svetu, koje bi postidele i Džima Morisona. E, a da se sve to nije desilo, moj favorit bi bio crossover između Robija Vilijamsa, Marlona Branda I Majkla Ovena. Na primer, Tom Kodi, lik iz filma ''Vatrene ulice''.

 
   

Da li bi mogla da se nazoveš fag-hagicom? Slažeš li se da je najbolja osovina za prijateljstvo heteroseksualna žena i gej muškarac?

J.Đ.: Naravno!!! Još od detinjstva je tako, od kada sam, u sedmom razredu počela da se družim sa mojim prvim gej prijateljem i otkrila koliko je dobro da imaš nekog muškarca kome možeš da kažeš sve, neko ko neće da pokuša da to iskoristi pri prvom pijanstvu, kao što to često mogu da urade hetero muškarci. Ipak, za razliku od mnogih, svoje druženje sa gej populacijom nisam koristila za samopromociju i to da bih, kao gej-matica, bila ''cool'' u gradu. To mi je odvratno i provaljivo na kilometar. Imam afinitet prema super dobrim primercima ljudske rase. Sticajem okolnosti, mnogi od tih primeraka vole da imaju seks i/ili se zaljubljuju u pripadnike istog pola. I na ovom podatku se završava moje razmišljanje o mojoj ''ekipi'' kao ''gej-ekipi''. Njih petorica, meni bliskih gej mladića su duhoviti, pametni, obrazovani i osećajni ljudi, a to je jedino važno za dugogodišnje prijateljstvo. I lepo od njih je što se ne ljute kada im, u afektu, kažem da su ''pederi''. Tolerancija je još jedna od divnih vrlina homoseksualnih ljudi, o kojoj svi imamo mnogo da naučimo.

Tvoj sledeći roman baviće se Hitlerom, u prvom licu. Šta tebe, kao Jevrejku, motiviše na ovakvo, u najmanju ruku, kontroverzno književno istraživanje? Da li će uvek aktuelne spekulacije o Hitlerovoj (homo) seksualnosti naći mesta u tekstu?

J.Đ.: Knjiga treba da bude kamenčić u cipeli, da žulja. Ali ne samo čitaoca, nego i pisca. Ja sam potpuno fascinirana fenomenom zla u ljudima, i time šta je to što uzrokuje pojavu i razvoj loših osobina koje gradiraju do ekstrema. Adolf Hitler je paradigma zla za celu zapadnu civilizaciju, a II svetski rat je centralna tačka u istoriji u kojoj se vodila borba između dobra i zla. I sada, zašto bi pisac, koji želi da se bavi ovom temom, morao da izmišlja novog Froda, Saurona i Mordor, kada ima Adolfa, Berlin i ostatak sveta? Doduše, moj roman se završava 1. septembra 1939, dana kada počinje II svetski rat, ali ja u knjizi prikazujem mogući uzrok, a posledica je svestan svaki čitalac. Ipak, želim da celoj priči dam još literarnog ''štofa'' pa ću u prvo lice, u kome pišem, ubaciti i mnoge dileme i teme: uticaj onostranog i okultnog na još mladog Hitlera, moguće jevrejsko poreklo, pa i nikada do kraja objašnjene seksualne afinitete. Holokaust je za mene kao osobu, bez obzira na činjenicu da sam jevrejskog porekla, van bilo kakvog racionalnog poimanja, nemam mentalni ''aparat'' da sagledam taj oblik i količinu zločina a da automatski ne dobijem nekakvu organsku reakciju. Zbog toga završavam roman u onoj tački gde emocije neće stati na put jednoj knjizi da postane dobra knjiga.



+ Dileme


Virgina Woolf ili Marguerite Yourcenar?

J.Đ.: Vulf. Mada mi njeni romani ne spadaju u omiljena literarna dela, njena ličnost i značaj su bez sumnje, jako uticajni. I sama činjenica da je uspela da ''ne pobegne u trudnoću'' i da od sebe otera ''vilu domaćeg ognjišta'' je bitan korak ka umetničkoj emancipaciji mog pola. Ipak, kada pomislim na V.V. ne mogu a da joj ne pozavidim na korespodenciji sa mojim omiljenim pesnikom T.S. Eliotom i poznanstvu sa Džojsom.

Isidora Bjelica ili Biljana Srbljanović?

J.Đ.: To je kao slučaj ''Lovca na jelene'' ili ''Kuma''. Filmovi ovenčani Oskarima, neki ljudi koje cenim ih veoma vole, imaju mesto u istorijama, ali... Za moj ukus su dosadni, patetični i vreme ih je pregazilo. Više volim recimo Bogdanovićev ''The Thing Called Love'' ili ''Big Lebowski'' braće Koen, iako ti filmovi neće ući, da ‘prostite, u anale. Obe dame su simpatične, inteligentne, lepo se oblače i sve to, svaka je našla svoj put do publiciteta, sa nečim se slažem više, sa nečim manje, ali ovde se ne govori o njima, nego o njihovom radu. A što se toga tiče, mene sve zajedno ostavlja potpuno ravnodušnom.


Olja Kovačević ili Olja Bećković?

J.Đ.: Joško Lokas.

Maja Gojković ili Margit Savović?

J.Đ.: Samo Margit! Ona je pravi kemp - jedna od najboljih stvari koju sam IKADA videla na televiziji je kada ona peva ''Besame mucho'' na mađarskom. To je bilo toliko loše da je postalo dobro.

Luna Lu ili Snežana Dakić?

J.Đ.: Nemam interesovanja da gledam domaće emisije o modi ili ''događanjima u gradu'', a ako me moda zaintrigira to je onda nešto što je na ''Fashion TV''. Kada biram na kom kanalu da se zaustavim to su obično VH1, CNN, istorija, pa programi o životinjama, a tek onda pogledam šta se događa na našem medijskom prostoru. Mnogo mi je interesantnije da vidim kako se zabavljaju STVARNO zanimljivi i STVARNO uspešni ljudi, za šta je najbolji informator ''Vanity Fair''. Dakićeva je prijatnija za tzv. ''očni nerv''. O sadržaju njihovih emisija ne mogu da govorim.


Ceca ili Jeca?

J.Đ.: Kuga ili kolera? Iz oblasti ''narodne pevaljke'' ipak biram Seku Aleksić, Indiru ili Stoju. One su pravi agrar, a ne kao ''Jececa'', uber-primitivizam zakukuljen u oblandu silikona i Kavalija.

 
   

++ Da/ne pitanja:

1. "Govor je laž." (V. Woolf) DA i NE


Na onom finom, emotivnom nivou, mogu da složim da je kvalitet dodira jedino u šta se može verovati, a da reči odnosi vetar. Ipak ja, skoro budalasto, verujem u izgovoreno. Možda zbog toga imam problem da bezbrižno živim i radim u Srbiji.


2. "Ne postoji moralne ili nemoralne knjige. One su samo dobro ili loše napisane." (O. Wilde) DA


Čitala sam ''Protokole Sionskih mudraca''. Dosadna knjiga. Da je samo malo kvalitetnija, mogao bi da se ubaci i neki zaplet pa bismo dobili ladlamovsku priču. ''Mein Kampf'' je mnogo bolje napisan, ima čak i neki saspens. Hemingvej je rekao da ne postoji moral, osim činjenice da se posle nekih stvari osećate dobro, a posle nekih loše. I sa tim se slažem.

3. Nacionalna književnost je mit. Svaki nacionalizam je stran književnosti. NE

Ako je nacionalizam moguć u dobrom filmu (Leni Rifenštal ili ultimativni rollercoaster dobre zabave ''Independence Day'' ), to može da bude slučaj i u knjizi. Mislim da su Mišimine knjige često izrazito nacionalno obojene. Ipak, to im ne umanjuje vrednost.

4. Postoji specifičan homoerotski senzibilitet u istoriji književnosti i nije nevažno kakve je seksualne orijentacije autor(ka). NE

Dok čitam zaista ne obraćam pažnju na moguće seksualno opredeljenje autora ali...

5. Homoseksualci su umetnički senzibilniji... DA,

moj omiljeni pisac, Bret Iston Elis, je homoseksualac. DA, moj omiljeni muzičar Majkl Stajp iz REM-a je homoseksualac.

6. Biti domaćica, majka i spisateljica - da li je to moguće istovremeno?


Probaću!:) Za sada mi dobro ide kombinacija spisateljice, ljubavnice i kuvarice. A kada postanem majka, možda ću morati nečega da se odreknem. Kuvanja, verovatno. A tu su uvek restorani i mama. Ili ću, kao neka grofica, imati mlade i zgodne sluge!:)

+ WWW prezentacija knjige ''Kraljevstvo''

 
svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi