Upoznajte se na GS Forumu
Gej Srbija
Priče

Digitalna baza ljubavi

Anđela Tomić  ·  NL  ·  Odabrao: m  ·  Dodato: 09. MAR 2015

Oh čudnog li naslova za jednu lezbejsku ljubavnu priču, reći će neke, ali uveriću vas da je naslov više nego adekvatan za ono što sledi.

Bio je septembar, neki dosadan i tmuran dan. Isto takve su bile i moje emocije. Već dve godine sam bila sama. Posle jedne duge veze i bolnog, mučnog raskida uspela sam da nađem mir. Nekako baš taj dan sam odlučila da ostanem sama do kraja života. Razmišljala sam prosto matematički, ili bolje rečeno statistički. Lezbejki ima 5 % populacije. Od toga recimo da je samo 1 % žena koje osciluju slično meni, i onda od tih 1 % samo 1 % je taj potpuni sklad i mir. Čista ljubav. To je užasno mali procenat, i posmatrajući brojke, shvatila sam da je možda bolje da počnem da igram Loto.

Život kao život, uvek kada odlučute jedno, on vam donese nešto sasvim drugo i pokaže novi put i kaže „e neće moći baš kako si ti zamislila". Sedela sam na poslu, ispred računara, na pauzi, i rešila da odem na čuveni lezbejski chat, gde sam inače bila manje više redovna godinama. Kad su vam misli teške, ili imate potrebu da proćaskate sa sebi sličnima, nekim ko iole može da vas razume, onda je to idealno mesto. Otvorila sam stranicu i pogledala listu imena. Uglavnom ista ekipa žena, ali bio je tu i jedan novi nadimak. Pomislila sam, vidi ti „JaSamTa". Eh, tebe sam čekala!

Klik. „Gde si ti do sada, sto godina te nema?" Taj predivni ženski mozak, da ne kažem lezbejski, slojevit, mudar, isprepleten emocijama i znanjem, idejama, borbom za identitet i prihvatanje. Pričala sam sa hiljadama žena na chatu, ali ova žena me je posebno, jako posebno pomerila. To se oseti posle nekoliko rečenica. Oseti se hemija, oseti se bliskost i veliko razumevanje. Razgovor je išao tako, da mi je ubrzo dala svoju email adresu... i tako smo započele prepisku, van vremena i prostora. Pisma su bila nekada duga, nekada kratka, ali uvek puna lepih reči, divnih misli, i dubokih osećanja. Velika razmena, iskrena. Upoznavale smo se svi više i otvarale jedna drugoj vrata, čak i ona koja su dugo bila zatvorena. Ne znam ni sama kako, ali uspela je da prodre pored svih mojih sistema zaštite i da zađe u prostorije moje duše gde niko nikada nije ulazio. Upalila je sve moje prekidače, baš sve.

Ona je na drugom kontinentu, u drugoj vremenskoj zoni, ali malo po malo, počele smo da se čujemo telefonom, i skype-om. Zaljubljivalje smo se svaki dan sve više. Njen glas, oh, predivan... Osećala sam da ne želim ikada da prestanem da slušam tu melodiju. Naši razgovori su postali redovni, svaki dan, nekoliko puta, nekoliko sati. Svaki sekund mi je zaokupljivala misli, dušu, a srce je postajalo njeno sve više i više, velikom brzinom. Ritam koji smo uspostavile menjao je tempo, i razmene je bilo sve više.

Jednoga dana, dok sam bila na poslu, dobila sam od nje ljubavno pismo, takvo kakvo nikada nisam dobila u životu svom. Čitala sam skamenjena od bujice emocija, nisam mogla da se pomerim, drhtala sam. Bila sam disfunkcionalna pola sata sigurno, i ceo taj dan pogubljena, kao drogirana. Ljubav. Pokušala sam da uzvratim onako kako umem. Posle posla sam otrčala do parka, ponela stativ i kameru, i napravila joj video spot. Shvatila sam da to više nije zaljubljenost, da smo počele toliko da se uklapamo jedna u drugu, da su nam dani potpuno zajednički, vreme i distanca nisu bili nikakva prepreka. Totalna ljubav, ona koja se dešava jednom u životu.

Pisanje je postalo kao disanje, reči, reči su se valjale kroz grudi, kroz srce, kroz tela. Čitavi vikendi provedeni na skype-u. Prolazili su meseci u divnom deljenju. Rasla sam, letela kao nikada. Nikada mi nijedna žena nije pružila toliko fantastičnih emocija, toliko lepih reči, misli, ideja, kreacije. Rasla sam neviđenom brzinom. Dogovorile smo se da se vidimo za Novu godinu, da ona dođe i da provedemo praznike „in vivo". Beskrajna radost!

Nikada u životu nisam imala situaciju da se zaljubim preko interneta, i da tek kasnije upoznam tu osobu. Burna osećanja. Razmišljala o njenim mirisima, o dodirima, o svemu. Nisam želela da ništa izgubim od onoga što smo izgradile, a puno smo toga napravile. Taj sekund prvog dodira, toplinu i energiju prvog zagrljaja, slast i nežnost prvog poljupca, neću nikada zaboraviti. Utopile smo se jedna u drugu istog momenta. Ljubav je otvorila svoja vrata još jače. Nestajale smo u strasti, gubile kontakt sa prostorom i vremenom, i postojale samo nas dve. Dala sam joj se, skroz, svakim svojim najmanjim delićem. Uživala sam. Deset savršenih dana mog života ostaće trajni izvor radosti dok god sam živa.

Ostala su pisma, ostala su sećanja na mirise, ostale su slike. I danas, kao nekada žene koje su pisma ljubavna čuvale u posebnim kutijama, i svremena na vreme otvarale, onjusile i pročitale nekoliko redova... i probudile emocije, iste one koje su osetile kad su pismo i dobile, tako i ja, danas otvorim, svoju digitalnu bazu, pročitam nekoliko redova i pustim se da opet poletim, da treperim, da osetim kako me ljubav njena prožima svuda.

Sve velike ljubavi prolaze kroz teške periode kako bi ojačale i dokazale da su upravo one te, velike, najveće. Iako je sada daleko, osećam je bližom nego ikada. I dalje, ne prođe ni sekund, a da mi nije u mislima. Možda se i nama zvezde osmehnu, i ponovo nas spoje, da zauvek sijamo sjajem ljubavi.

Iz njenog ugla: Ne može se plivati protiv struje sopstvene krvi

Sećam se tog septembarskog dana. Bio je to početak ostatka mog života. Ušla je u moj dan, a potom i u život neprimetno, nežno, tiho, na prstima, Sama sam je pozvala. Instinkti su od prvog momenta slutili lepotu, ali iskreno, nisam ni sanjala da može biti ovoliko lepo. Od samog početka.

Otvorila sam joj prvo um, gde je radoznalo zavirila. Postepeno je nežni povetarac njenog bića milovao moje biće i suptilno topio zidove koje je život izgradio u svrsi samozaštite. Stigla je do dubina gde drugi nisu umeli... duboko do mog srca, do srži moga bića, do moje duše. Uživala sam. Pružila sam joj ruku i treperela u svojoj predaji.

Odnos se razvijao i rastao, velikom (zapravo ogromnom) brzinom. Osećala sam njenu prisutnost u svakoj sekundi svoga dana, u svakom doživljaju, u svakom osmehu i koraku. Potpuni spoj. Delovi bića koji nedostaju, nadopunili su se. Ona nije bila uz mene, bila je u meni: potpuni i jak deo mene. Rasla sam uz nju, pored nje, zbog nje. Bujale su moje ćelije, moja radost, moj sjaj, čitavo moje biće. U svakoj sekundi razvijala sam se još, još, još i još. Čak i kada se razum budio, mozak mislio, racio slao signale: uspori. Čak i tada, grudi su snažno grabile napred.

Nisam umela da stanem. Nisam ni želela.

Geografija je branila da se vidimo ranije. Prvi put sam srela njene oči nekoliko meseci nakon upoznavanja. U toj tački vremena, znala sam da joj pripadam. U datom susretu i zagrljaju dala sam joj se bez strahova, suzdržavanja, rezerve i bez granica.

Momenti uz nju su duboko urezani u moje atome. Legala sam ispunjena i sa osmehom na usnama. Gorela sam u strasti, u ljubavi, u znoju. Budila sam se istinski i potpuno srećna.
Iako zima, gledala sam svaki dan dugu na nebu, dugu u njenim očima. Hranila sam se njenim milovanjima. Hodala sam, ili sam zapravo plesala ulicama njenog grada. Držala sam ponosno njen dlan i htela da ceo svet zna da je volim.

Da li je svemu ovome došao kraj? Možda negde fizički, samo...

I danas je volim, sve ono što jeste. Svaki njen pokret. Svaki njen zvuk. Svaku njenu misao. Bistrinu njenog uma. Čistotu svake njene emocije.

Način na koji me voli: opušteno, sigurno, duboko.
Način na koji čini da se osećam: voljeno, podržano, jako, stabilno.
Način na koji želim da joj se dam: bezgranično, potpuno, apsolutno.

Volim, kada mi se znoje dlanovi, srce ubrzano lupa i širi se osmeh istog trenutka kada je ugledam. Dizanje u visine visoko i najdivnije na svetu. Strujanje nje kroz moje biće stalno, iznova, opojno. Proizvod suza koji puni očne kapke dok ovo pišem, jer nisam uz nju. Hvala za momente kada me podsećas da je ružno samo trenutak. Da zapravo imamo i živimo ljubav.

 

Vaši Komentari
Vama koji citate ovaj komentar, ako vas uopste ima, mozda zalicim na dokolicarku.
Citajuci malog princa mislila sam da se Egziperi obraca meni...
Ove divne reci namenjene su velikoj ljubavi ali su jednog dana bile posvecene jednom strahu i jednoj neodlucnosti.
Jedinoj tackici na ovoj planeti koja zna o cemu pricam zahvaljujem od srca...
pristina, kosovo · 29.10.2015, 13:12
Vama koji citate ovaj komentar, ako vas uopste ima, mozda zalicim na dokolicarku.
Citajuci malog princa mislila sam da se Egziperi obraca meni...
Ove divne reci namenjene su velikoj ljubavi ali su jednog dana bile posvecene jednom strahu i jednoj neodlucnosti.
Jedinoj tackici na ovoj planeti koja zna o cemu pricam zahvaljujem od srca...
pristina, kosovo · 29.10.2015, 13:00
Najlepsi momenti i trenuci u zivotu uvek najkrace traju, ali ih zauvek nosimo u sebi, i rado ih se secamo. Upravo zato znamo da zivimo, i zato imamo taj unutrasnji osmeh, zauvek.
Novi Sad · 26.05.2015, 6:55
Blago vama...potrebno je beskrajno more strpljenja i još više poverenja, da se takva veza održi na dugačak rok, a kamoli ljubav. U mom slučaju, veza je propala, ostali su samo neiživljeni osećaji. Nikada, nikada ne dozvolite da drugi rukovode vašim životima. Za onu pravu ljubav vredi prelaziti i okeane i vrhove sveta.
kardia · Slovenia · 10.03.2015, 12:11
svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi