Upoznajte se na GS Forumu
Gej Srbija
Kolumna

Biti peder u svakom smislu (osim karakterno) No. 24: Pride - začarani krug ponosa

crol | tihomir babić  ·  Odabrao: m  ·  Dodato: 26. OCT 2016

Izlazak iz ormara proces je koji neko prolazi radi sebe i za sebe. Koliko god zvučalo paradoksalno, autovanje je intiman proces koji nužno uključuje ljude oko nas. Intiman zato što nas niko ne bi trebao terati na to i zato što to radimo prvenstveno radi sebe. Da to radimo zbog drugih, onih kojima se autujemo, malo je verovatno. Možda više u inat drugima.

Premda, dakle, iz ormara izlazimo radi sebe, ne treba niti zanemariti efekt koji to može izazvati kod drugih. Već svima poznata vidljivost. Vidljivost autovani pederi najčešće navode kao motiv (i, istovremeno, rezultat) dolaska na Prajd. Vidljivost pedera kao pojedinca i pedera kao grupe.

Najblaži i najneosobniji oblik autovanja koji neko može napraviti, a istovremeno pridoneti vidljivosti pedera, jeste upravo odlazak na Pride.

Gađaj ih petardom, postani retardom

Srećom, u Hrvatskoj više ne vredi zakon za prepoznavanje pedera: ako si viđen na Prajdu, nema nikakve sumnje da si peder! Taj zakon je postao nevažeći, ako me sećanje dobro služi, 2011. godine. Tada je održan prvi Split Pride, te je, vrlo inovativno, uključivao mnoge društveno-kulturne aktivnosti i igre.

Primera radi, pljuvanje u dalj, bacanje desnice u vis, izbij zub bližnjem svom i kamena s ramena. Na kraju je održana i tombola pod sloganom "Gađaj ih petardom, postani retardom". Navodno je pokrenuta i inicijativa da se opisani popratni kulturni sadržaj uvrsti na UNESCO-ov popis Svetske baštine. Odgovor se još uvek nestrpljivo iščekuje.

Dakle, baš te 2011. godine održan je prvi Split Pride. I baš ovi propratni događaji bili su prelomni za zagrebački Pride. Vrlo pozitivno prelomni. Bio je to prvi zagrebački Pride kojem su se ljudi masovno priključivali celom trasom povorke. Hetero parovi, porodice s malom i malo većom decom i svi oni koji su osetili da je Pride i njihov događaj, premda ih ne opisuje niti jedno slovo u skraćenici LGBTIQ*.

Osetili su potrebu pokazati solidarnost sa svojim sugrađanima i nesolidarnost s kretenizmom prikazanim u Splitu. I tako je zagrebački Pride efikasno izgubio ekskluzivitet (ili percepciju ekskluziviteta) za samo određeni deo građana te postao događaj i onih koji "samo" podržavaju prava LGBTIQ* osoba. I kojima je, očito, potpuno svejedno hoće li ih neko zbog toga smatrati pederima ili ne. Naravno, svejedno im je zato što znaju šta jesu i potpuno im je svejedno što neko misli o onome šta nisu.

Vidljivost i grupno autovanje

Slično, pederi u ormaru isto znaju šta jesu, ali im zato nije nimalo svejedno šta neko misli o onome što nisu. Jedan od glavnih strahova koji ljude odvraća od autovanja jeste strah da će biti odbačeni. Da će ostati sami. Odbačeni od roditelja, odbačeni od prijatelja. Obično ostane samo na strahu. A taj se strah razvija zato što ne znaju kako bi roditelji i prijatelji reagovali kad bi im neko blizak "prijavio" da je peder.

Ne znaju, zato što roditelji i prijatelji nikad nisu videli kako reagiraju na bliskog pedera. A nisu ih videli zato što roditelji i prijatelji nisu imali priliku reagovati na bliskog pedera. Zašto? Zbog nedostatka vidljivosti. Premda, zapravo, imaju (barem) jednog bliskog pedera u svojoj blizini. Samo je nevidljiv.

Ovim opet dolazimo do vidljivosti kao glavnog argumenta postojanja Prajda. Vidljivost ovde ne uključuje samo puko ukazivanje na postojanje LGBTIQ* populacije, nego i na njenu brojnost. Kao i brojnost onih koji podržavaju našu želju za društvenom i zakonskom ravnopravnošću. Nazvao bih to grupnim autovanjem. Autovanje u kojem nije svako od nas, kao pojedinac, vidljiv.

Obično je ljudima svoje stavove i sebe lakše izraziti kroz grupu, kolektivnu svest. Puno je lakše biti "mi", nego "ja", zahteva manje truda i hrabrosti. U tom slučaju je puno lakše u grupi nego potpuno sâm bacati kamenje na nekoga, lična odgovornost se rasprši na sve članove grupe. Kao što je i puno lakše u grupi biti (možda) peder, podsećajući na potrebu za ravnopravnošću. U tom slučaju se i vlastiti, vrlo lični, pederluk rasprši na sve članove grupe.

Zašto LGBTIQ* populacija u ormaru ne bi došla podržati sama sebe, makar maskirana u strejtere?

Kao što sam ranije već naveo, čak je pomalo neverovatno, danas uvreženo, razmišljanje da učestvovanje na Prajdu ne znači nužno i pederluk. Niti a priori, a pogotovo ne a posteriori. Premda neki još uvek misle da je pederluk bolest, čak i oni se slažu da nije zarazna bolest.

Jednako kao što strejteri dolaze podržati LGBTIQ* populaciju, ne vidim zašto ne bi i LGBTIQ* populacija u ormaru došla podržati samu sebe. Pa makar to značilo i da se maskiraju u strejtere.

Razumem, zbog straha da vas "otkriju", ne želite pružiti priliku da se ikako povežete s grupom kojoj pripadate. Da, možda će vas uloviti neki objektiv. Možda ćete se pojaviti na fotografiji, u gomili od nekoliko stotina ljudi. A neko bi vas mogao pronaći na toj fotografiji. Doduše, samo ako, s lupom u ruci, provede nad njom nekoliko sati. I tako nad svakom fotografijom. Tražeći baš vas i samo vas! Istina, postoji mogućnost i da uletite u krupni kadar. Moguće je i da prođete kroz kadar baš dok neki aktivist daje izjavu za Dnevnik.

Ali, razmislite malo. Koji je standardni obrambeni ljudski mehanizam kad se nešto o sebi želi sakriti? Naravno, preterano naglašavanje suprotnog i/ili upiranje prstom u nekog drugog.

Zašto se za brojne homofobe na kraju ispostavi da su najobičniji pederi? Ukazivanjem na tuđi pederluk i preterano naglašenim (reklo bi se, isforsiranim) ispoljavanjem mržnje prema njemu, skreće se pažnja s vlastitog pederluka. Jer, ne može biti peder onaj koji pedere toliko mrzi. Takav zaključak je logičan. Osim kad nije.

Zašto brojni pederi svoj pederluk skrivaju paravanom heteroseksualnih veza? Normalno, ne može peder biti onaj koji ima curu. Logično. Osim kad nije. Zašto mnogi pederi otvoreno govore da se ne slažu s Prideom i da ga treba ukinuti? Razloga je nekoliko, ali jedan od brojnih jeste da sakriju svoj pederluk od tuđih očiju. Jer, prirodno je, ne može peder biti onaj koji se protivi pederskoj paradi. Klasično bacanje peska u oči.

Kad ste već navikli lagati, zašto ne biste lagali pametnije?

Koliko god pokušavali sebe i druge uveriti u suprotno, znate da ste peder i da vam je paravan sve rasklimaniji. Kad ste već navikli lagati, zašto ne biste lagali pametnije? A istovremeno ćete sebi pomoći u tome da konačno odbacite potrebu za bilo kakvom laži. Najbolja laž nije ona kojom skrivamo grčevito istinu. Nego ona kojom otkrivamo delić istine kako bismo većinu, ono najbitnije, sakrili. Znate da vas muči to što ste nevidljivi. A vi ste nevidljivi zbog toga što i mnogi drugi nisu vidljivi. A oni su nevidljivi zašto neki drugi "mnogi drugi", kojima i vi pripadate, nisu vidljivi. I tako u krug.

Ne morate nikome govoriti da ste peder. Ne morate reći svojim roditeljima, ne morate reći niti svojim prijateljima. Sve to ne znači da ne možete doći na Pride. Ne trebate se grčevito braniti od bilo kakvog stavljanja u istu rečenicu s LGBTIQ* populacijom. Otkrijte deo istine kojim ne otkrivate baš ništa, biće vam lakše. Recite, ako vas neko pita, da idete na Pride. Recite da podržavate ravnopravnost LGBTIQ* populacije. Prećutite da ste i vi pripadnik te iste populacije.

Već sâm prestanak forsiranog naglašavanja laži da ne podržavate ono što jeste donosi veliko olakšanje. Napravite taj korak. Sebi ćete olakšati, a ništa bitno o sebi nećete otkriti. Recite da niste peder, ali imate prijatelja pedera kojeg idete podržati. Ili ne morate ništa ni reći. Samo se pojavite, dođite skriveni od saznanja bilo koga vama bliskog. A ako vas neko, nakon sati provedenih s lupom u ruci nad fotografijom s Pridea, stvarno i prepozna kao učesnika povorke, uvek možete imati prijatelja pedera kojeg ste išli podržati. Zamislite sebe kao tog prijatelja.

Ostanite u ormaru individualno, ali dođite se autovati grupno. Doprinesite vidljivosti LGBTIQ* populacije i svih ostalih koji njihovu ravnopravnost podržavaju. Slobodno se pojavite i u obliku tih ostalih. I takvi podržite pedere, vaše "ja" iz budućnosti biće vam vrlo zahvalno!

Nije bitno od čega ćete krenuti, bitno je da krenete

Ono "ja" iz budućnosti koje će se setiti da se nekad grupno autovalo. Da je baš on i još nekoliko hiljada takvih značilo razliku između 4000 i 8000 prajdižana. Razlika koja je njegovom prijatelju pomogla izbrisati osećaj straha zbog malobrojnosti. I dalje je u manjini, ali ga je brojnost onih koji ga podržavaju ohrabrila da izađe iz ormara. Razliku koja je i njegove roditelje dovela do razmišljanja da ipak tih pedera i onih koji se s njima slažu ima sve više.

A ako ih sve više ljudi podržava, valjda to i nije toliko strašno. I još su se više uverili da to nije strašno kad su saznali da je i najbolji prijatelj njihovog sina, dečko kojeg znaju od malih nogu, peder. On im je kao sin. Možda ima svakakvih bolesnih pedera, ali on je duša od deteta za kojeg bi dali sve. Ako diskriminišu pedere, diskriminišu i njega. Ako ih tuku, tuku i njega. Ako im ne dopuštaju bračnu ravnopravnost, to ne dopuštaju ni njemu.

 

A šta je s njihovim rođenim sinom? On će znati da se više neće morati plašiti za to kako bi njegovi roditelji reagovali kad bi se suočili s bliskim pojedinim pederom. Zna kako bi reagovali, jer ih je video. A video ih je zato što su dobili priliku reagovati. I shvatiće da je, nakon grupnog autovanja, došlo vreme i za individualno autovanje. A sve samo zato što je pre nekoliko godina lagao da na Pride ide podržati prijatelja, a ne sebe.

Grupna vidljivost vodi individualnoj vidljivosti. I individualna vidljivost vodi grupnoj vidljivosti. Nije bitno od čega ćete krenuti. Bitno je da krenete i zatvorite krug. Neko će vam jednom sigurno biti zahvalan.

 

svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi