Izlozba Marine Abramovic

Посвета Балкану

Највише пажње јавности и уметничке критике побуђује „Балкански еротски еп”

У једном од тренутно највећих изложбених простора савремене уметности у Европи, Хангару Бикока, у Милану је недавно у присуству неколико хиљада посетилаца отворена изложба „Балкански еп” Марине Абрамовић, до сада свакако најзначајнија у Италији. Изложба је организована након њеног наступа на Бијеналу у Венецији 1997. године, када је уметница за свој перформанс и видео инсталацију „Балкански барок” освојила „Златног лава”.

Изложба „Балкански еп” уједно је и прво поновно појављивање Марине Абрамовић на Старом континенту након прошлогодишњих перформанс пројеката који су кулминирали једнонедељном серијом „Седам лаких комада” у Гугенхајм музеју у Њујорку, и након перформанса „Кажњавање богова”, реализованог децембра на Тајланду, у добротворне сврхе и у знак сећања на жртве цунамија. У Њујорку је уметница обрадила, и у својој верзији извела пет радова других аутора важних за развој ове гране уметности, и два сопствена рада (један стари и један нови), док је у оквиру перформанса на Тајланду 120 извођача бичевало океан а уметница, стојећи у води окренута хоризонту, дириговала таласима у жељи да их умири.

„Балкански еп” је ретроспектива радова Марине Абрамовић инспирисаних Балканом, његовим темама, колоритом, обичајима, веровањима и ритуалима. Изложба, која се може видети до 23. априла, обухвата шест мулти-скрин видео инсталација насталих у периоду од 1997. до 2005. године. „Балкански барок”, „Херој”, „Рачунајте на нас”, „Теслина урна”, „Акт са костуром” и „Балкански еротски еп” изложени су махом по хронолошком редоследу настајања, и пројектовани су на видео платнима несвакидашње великих димензија. У отвореном, хладном, мрачном и руралном простору од 15.000 метара квадратних некадашње фабричке хале чувеног италијанског произвођача аутомобилских гума и каучука Пирелија, у којем се на десној страни по целој дужини простире стално постављена бетонска апокалиптична инсталација немачког уметника Анселма Кифера, радови Марине Абрамовић добили су своју идеалну позорницу. Балкан је овде место тајни, лаганог жамора који својим ехом свуда тихо одзвања али се не да разумети, место где прошлост сусреће садашњост, место митова и ратова, бола, патњи, страдања али и песме, лепоте, иновације, еротике и наде. Лично и универзално испреплетани су тако вешто и чврсто да чак ни тамо где Марина Абрамовић користи експлицитно аутобиографске мотиве, линија опште балканске судбине или приче ниједног тренутка се не прекида.

Највише пажње јавности и уметничке критике побуђује свакако „Балкански еротски еп” – сложена видео инсталација пројектована истовремено на осам великих платна и једном видео монитору који се у оквиру ове изложбе премијерно приказује у свом комплетном издању (један део овога рада представљен је зимус у оквиру недавно завршене истоимене изложбе у њујоршкој „Шон Кели галерији”).

Подстакнут предлогом двојице америчких уметника и филмских продуцената, „Балкански еротски еп” је првобитно требало да буде кратки уметнички филм који се бави темом порнографије. Из ове иницијалне идеје развила су се, међутим, два различита рада реализована прошлог лета у Београду, у сарадњи са филмском продуцентском кућом „Баш Челик”: видео инсталација и дванаестоминутни филм. Заинтригирана понудом, Марина Абрамовић је инспирацију за тај несвакидашњи уметнички подухват пронашла на Балкану, у старим белешкама и ритуалима народа овога полуострва, у њиховим обредима и њиховом схватању сексуалности.

– „Балкански еротски еп” је настао као резултат мог бављења балканском народном баштином и њеним схватањем еротике. Кроз еротику људи су покушавали да себе изједначе са боговима. У нашем фолклору жена се удаје за сунце а мушкарац се венчава са месецом како би открили и сачували тајну креативне енергије и како би, уз помоћ еротског принципа, дошли у додир са неуништивим космичким енергијама – каже Марина Абрамовић.

Жене свих узраста у српским народним ношњама, са погледима упртим далеко у небеске висине, милују и гњече своје груди; голи мушкарци који на пространој ливади воде љубав са земљом; жене на киши које као у трансу трче на све стране, разоткривају и небу показују своје вагине; петнаесторица мушкараца у народним ношњама који непокретно стоје на црвеним ћилимима, гледајући равно у камеру, са отвореним панталонама и пенисима у ерекцији... „Професор” Абрамовић, која објашњава стара веровања, глас Светлане Спајић који песмом испуњава простор... Слике као у надреалистичним филмовима – снажне, дирљиве, понекад сурове, очајничке. Слике које у себи садрже и обједињују толико тога: национални понос, мушку снагу, женски принцип, сексуалну енергију која проузрокује и ратове и несреће али која, истовремено, значи и љубав. А када Оливера Катарина, предимензионирана, завијена у црно, са једног платна, након седмоминутне ћутње, подигне свој поглед са пода ка посетиоцима и запева „Спаси боже људе своје / Благословено нека је име твоје...” тешко да ико може да остане равнодушан.

Марина Абрамовић својим „Балканским еротским епом” још једном је превазишла себе и сопствене границе, показујући овом изванредном изложбом у Милану тако суверено и јасно да није нимало случајно што данас у свету важи за једног од најхрабријих и најутицајнијих уметника.

Снежана Голубовић